Praskozorje civilizacije

Čovek treba samog sebe da odsanja. Zahvaljujući dolasku u šumu uspeo sam da ne promašim svoj život, tako sam ostvario nenasilnu revoluciju ličnim gestom. Ne otimati, već dodavati! To je najslađa patnja, veli moj prijatelj, poznati psihijatar. A kada je patnja tvoje lično vlasništvo, niko ti ne može oduzeti svest o biću i životu. Čitava kvaka je u tome da uđemo u dubinu i odatle ponešto iznesemo. Ono prvo što zahvatimo je najčistije, mada je sastavljeno od grubosti i gluposti. Takav poredak sledi nam čitavog života. Zar Kolakovski ne kaže da su propovednici i budale najbliskija sorta. Ja sam pronašao da su čovek i priroda predlog umeća za borbu protiv besmisla. Ali, zašto? Zato jer priroda sve više uništava onog koji nju uništava. A to je najveći dar, biti kažnjen od onog koga si želeo mačem da pobediš. Krasti od samog sebe ne znači i obogatiti se, već osiromašiti se.

Politika i ekonomija su imenice prošlih vremena. To su završni songovi jedne iscrpljene civilizacije koja guta život jer je sita. Uvek su ljudi jeli kad su bili gladni, danas je obrnuto. I, naravno, veći je problem u sitosti nego u gladi. Od jutra se ne može ništa ukrasti. Možda malo smisla, ali i to nije dovoljno ako kasnije ne uzmemo svoj život u svoje ruke. Žuljevi i znoj prvi su iskaz da nam instinkt neće umreti. Zbog toga, svesno i nesvesno, ustajem rano da bih nekom mogao da se podarim. Tada najbolje funkcionišem. Tada pišem. Često osećam da tekstove ne pišem ja, nego samo jutro. Najviše se hranim večnim dahom početka. Pretvaranje tame u svetlost naznaka je raspadanja dugog, opuštenog sna neodgovornosti. Dok spavamo, bezbrižni smo kao deca. Treba biti zrelo biće i dozvoliti da jutro uskoči u nas.

Potrebno nam je novo praskozorje civilizacije jer onda sebe nećemo više tražiti po antikvarnicama. Jednu svoju knjigu naslovio sam „Praskozorje“. Pri tome nisam mislio samo na jutarnje isparavanje prelepih pastoralnih pejzaža, nego na nove paradigme koje treba da osveže smisao čovečanstva, a to je čovečnost. Inače, ostaće zauvek zabeleženo – Živeli smo jedno savršeno nečovečanstvo. Ali o tome se ćuti. U toj knjizi zabeležio sam: „Potrebno je puno toplote da se ugreje samoća“. Pobornik sam religioznih osećanja koja vele da i raj postaje besmislen ako ga niko ne poseti. Priroda i duh su uzaludni ako ne ustajemo rano. Čovek ne treba da strahuje od lepote i početka obnovljenih stvaranja.

Ne treba misao terati na mišljenje. Važnije je da nas misli teraju da osećamo. Misao protiv drugog (ili samo za sebe) rušiteljski je predlog svega prethodnog. Nedostatak ispisan na receptu za bolest i propadanje. Ali, kad načiniš greh – u istom trenutku – saznao si da ga pre nisi imao. Novo jutro koriguje grešku. Jung veli da svako vreme ima svog đavola. I svaki put, iznova, kao što stižu jutra i praskozorja, mi ga moramo rešavati kao da smo se prvi put rodili. Moramo se vratiti kući. Tada nestaje umor i van tela. Inače vrlo brzo slomićemo epohu, sebe i druge…