Predstava

 Dok je Milosavljević bio urednik Belefa, igrali smo svako leto na Belefu, pisao sam za njega u „Ludusu“ o svojim estetskim poimanjima u teatru. Tako sam stekao utisak da ipak u našem pozorištu ima receptivnih ljudi, ljudi koji su i ovoga puta otvorili dobru volju za naš rad. Opet, sa druge strane mnogo je ljudi od teatra, kao i svim drugim oblastima umetnosti, sa nedozvoljavajućim licemerizmom. Danas, pogotovo, kad je situacija veoma teška, dobro je da institucije učine nešto da se neinstitucionalna umetnost ne uguši. Možda bi BITEF i BITEF-TEATAR trebalo više da probude mogućnosti za ovakvu vrstu opstanka, okupljanja trupa oko svog doma i pruže mogućnost da se eksperimentalna scena inovira.

U velikoj beloj kući Srpskog narodnog pozorišta svi su ljubazni. Već i to prija. Mislim se, da su ovakvi na svim mestima, možda bismo i mi igrali bolje predstave. Bojana i Elizabeta nam pomažu da sve dobije organizacijski i medijski ton. Upravnikova sekretarica je ljubazna i možda će nas jednog dana posetiti u šumi, jer voli prirodu i planine.

Na daskama koje život ne obezvređuju moja komuna oseća se kao i na travi. Šale se, pričaju anegdote na moj račun, grle i jedva vežbuckaju ubeđujući me da će na izvedbi dati sve od sebe. Oni su toliko bliski sa mnom da ni ne znaju da sam ja reditelj. Godinama negovana uzajamnost stvorila je potrebu i jednih i drugih za izgaranje. Nikada me još nisu izneverili pa i ja olako opraštam sitnice oko organizacije, poneke zaboravljene majice, rekvizite… Ali, naša pozorišna trupa upravo je na tim antiperfekcionim zahtevima razvila energiju i ritam. Mi smo zajedništvo samo preneli na scenu. U predstavi su Dragana Jovanović, Uroš Vukša, Nina Vasić, Katarina Jovanović, Predrag Mitrović i ja, koji još uvek igram, a želeo bih samo da režiram. Sa nama su i Nestor i Kaća, Gordana Brun, Milka, Bane, Zoran… Svi oni nam pomažu da vreme do predstave prođe brzo, trema nestaje, lagano se zaukavamo. Ulazi publika. Žamor njihovog trajanja je dug, to mi iza zavese podiže moral da mesta, ipak, u gledalištu nisu prazna.

Čuje se kanta… kao zvuk uzbune… pale se svetla… istrčavamo u belim kostimima na scenu. U publici je upravnik Saša Milosavljević, Žilnik, Slobodan Tišma, Vlada Kopicl, Ivana Inđin, Vlatka Kovač, Darinka Nikolić, Laslo Blašković, Dejan Racić, Andreja Tišma, Branislav Grubački Guta…

Predstava je fizički naporna, stid bi me bio da je nisam izdržao, ali dve litre znoja i zapaljenje mišića govore da bih mogao malo za svoj napor da pronađem zamenu. „Stidim se da ne bih činio dela zbog kojih bi se stideo“ – moto je predstave. Moji me, opet, nisu izdali. Trčali su po sceni kao po fudbalskom terenu. Aplauz je dug. U garderobi euforija, smeh, kupanje pod toplim tušem, zagrljaji… Ne stidim se što već četiri decenije živim u raznim oblicima komune.