Preporod

U ovom svetu u kojem nema ljubavi ljubav moramo stvarati, iznova je kreirati i učiniti nešto da ona postane graditeljstvo obnovljenog rađanja. Opet… i opet … Ali bez ljubavi nikako! Nada je preporod, vaskrsenje je religija. Hrišćani veruju u Drugi Hristov dolazak, a radnici da će dobiti plate. Moje je mišljenje da Hristos nikad nije ni odlazio odavde, a da novca ima i za radnike. On je neprestano sa nama ako ne napuštamo dobra dela, uljudnost i pažljivost prema postojanju. Ne napuštati brižljivost za bližnjeg, znači biti prvi egzistencijalista. Biti prisutan, opet, znak je da nismo zabranjeni ni ovde ni tamo. Da smo slobodni i da će čekanje postati jalovi hir onih koji nisu spremni da Učitelja prihvate.

Hristos je poslednja kosmička sugestija.

Bez žrtve je teško stvarati komunikaciju. Jedino pažnjom prema prvima do nas, mi stvaramo preporod, obnovljeni doživljaj i vitalnost unutrašnjeg putovanja. Ono što je govorio začetnik hrišćanstva – bog je u vama! Ali, ostalo je i jedno veliko pitanje: da li su se hrišćani odvojili od Hrista? Ili su mu odani? Zbog toga je religija neprestano traganje za dečjom strukturom, ona je univerzalno traganje čoveka za mestom gde lepota nadjačava surovu stvarnost. Iz bezazlenog proizilazi odgovorno pitanje iskrene vere – šta bih ja učinio da se sad pojavi Hristos?

Ove godine simbolično, u istom danu, ujedinili su se Praznik rada i Vaskrsenje. To je predlog za ličnu pobunu i odgovornost. Nažalost, izdaja Velikog učitelja od svojih sledbenika je evidentna, ali, isto tako, i radnika od proletarijata… jer ne postoji nada za plemenitije. Floskula postaje, ako nije gore već nam je dobro. Hristos je prvi proleter, dobrodušnik, levičar, zaštitnik siromašnih. Čak savetuje: ostavite sve ako želite poći sa mnom, nije rekao za mnom. Radnička klasa, ipak, ide u Raj.

O kako bi nam sada dobrodošla fascinacija odricanjem od materijalne nagomilanosti koja krasi ovaj svet. Treba se odricati. Svi, sem onih koji ništa nemaju.

Prava izdaja i pakao radničke klase je u imitaciji težnje ka bogatstvu. Zato rade i po četrnaest sati dnevno zaboravljajući da se ne živi samo o hlebu, već i praznicima, odlascima u prirodu. Nekada za 1. maj, odrasli su igrali fudbal sa decom, a majke pravile sendviče od barenih jaja, mladog luka i rotkvice… Nažalost, praznik eksploatacije je na sceni. Radnička klasa je izdala proletarijat. Veliki inkvizitor je prevario sve. Da bi se desio debakl bogatih, siromašnih (seljani i radnici) treba da prestanu da trče za materijalnim simbolima. Jer u svetu ovolikog bogatstva Vaskrsenje neće nikad doći. A ako malo štrpnemo od života, već je to znak da smo na dobitku.