Prljava scenografija

 Čini mi se da tako antropološki utičemo na stvaranje pozorišnih scena običnog života. Plastični objekti bez ikakvog sistema lete po uvalama, pokraj puta se talože, kače o grane… napuštajući svoje magacine čuvane od strane čoveka. Ti magacini su unutar njega samog i zato ih on sebično neguje i množi. Plastikoumnost kao da želi da opovrgne svet nature i inspiracije. Plastika stimuliše plastični um, plastični um trasira put bez osećajnosti, u svim pravcima. Pogled je prepun neviđene zagađenosti. U Srbiji kao da svi žele da budu scenografi zagađenih prostora. Kadgod baciš neku flašu, kesu ili džak, ti se osećaš kao da igraš značajnu ulogu. Invencija nemara dostiže neviđene razmere, a ono što vidimo nije plod ljudske sposobnosti, već njegova tuga i jad. Nemoć jača od slabosti! Plastika, opet, ćuti kao zalivena i kao da joj imponuje da je ona ovladala čovekovim strategijama. Tanka providna folija podseća na kloniranog čoveka, ili ga barem upozorava kako će uskoro izgledati u svojim besmrtnim ambicijama. Treba dokreirati prljavi san. Ikarovske težnje ugradile su se u plastični menadžment, pa im čovek zavidi više nego ikad. Čovek kad jednom navikne na ovoliko količinu đubreta, više ne može bez njega.

Prosto mi je ponekad žao kontejnera koliko su potcenjeni. Bacamo pored njih, sa većom satisfakcijom nego da ubacujemo u njih. Deponije lutaju po okolišu, a ljubavna neodređenost raste. Od tolike količine zapuštenosti i namernog nemara čovek više ne može da dođe do čistih emocija. U mojoj okolini su dva kontejnera, ali više otpadaka je oko njih nego u njima. Strašno! Onda ih vetar počne raznositi kao da želi da širi plastičnu ovisnost po svim delovima planete. Svi treba da se osećamo ravnopravno. Oni koji zagađuju i oni koji čiste. Pitam se da li je čovek uopšte više biće savesti ili je etička tabula raza. Jer, kad u zemlju zakopaš plastične delove, vrlo brzo zemlja ih izbaci iz svoje utrobe.

Kad je đubreta mnogo, ono se i ne primeti! Glupost i đubre je nemoguće iskoreniti – veli Andre Gliksman. To je samo nastavak započete misije prethodnog veka „živeti bez duha i duše“ sa velikom naklonošću prema tehnologiji (hegemoniji napretka). Čovek je postao nesenzibilno biće, muka mu je, ali i dalje trči u istom pravcu. Zagađeno doba zamenilo je „mračno doba“. Makoliko se čovek hvalio da je misleće biće, još nije uspeo da izmisli tehnički aparat koji bi više čistio od onoga koliko čovek može da zagadi. Mašina je pobedila prvaka sveta u šahu, ali u ovome je nazadovala, još je inferiorna u odnosu na čovekovu suštinu. Metla je još najrazvijenija tehnološka naprava. Čovek se pravi da ništa ne vidi kako ga ne bi izbacili iz kolektivne predstave o sveopštem zagađenju. A, u stvari, on je samo deo nameštaja – histerion bez glumačkih osobina – koji sluša naredbe velikog reditelja da je bolja zagađenost nego prirodna lepota.