Danas ko nema problema taj nije normalan. Nerešivost ogromnih dimenzija stremi ka čoveku. Ćorsokaci rastu, pa ne možemo da mrdnemo glavom, ili pisnemo. Jedino nenormalni nemaju strah od „nesnađa“ (nesnalaženje u beznađu) i „neznanja“ (nedostatak znanja o izlazu iz kriza). Rembo je lutao po paklu da bi na zemlju spustio znanja o rastrojstvu, sada je pakao naš najomiljeniji gost. Nema čovečnosti u čoveku. Pored toga što je zaboravio na duhovnost i prirodu, čovek je razvio ostrašćenu osobinu da drugome napakosti. Izgleda da se danas o tome zasniva savremena država. Ne briga, nego samo iskorištavanje ljudi, postao je zakon sveopšteg rasta birokratije i institucionalne moći. Osnovni problem sveta je umnoženost. Čovek je zarobljen kontrolama i nametima koje ne može da stigne i reši. Trči, ali to je tapkanje u mestu.
U Sodomi i Gomori i nema rešenja. Jedini spas je pobeći iz njih. Ne okretati glavu i krenuti napred. Bolesno društvo ne želi da se identitet spasi. Pojedinac mora da bude sam u odlukama, ako se ne usami, biće još usamljeniji. Ne razumem naše društvo, ni društvo ne razume mene – ne razumem gde je onda i tu nesporazum!
Čudi me da tehnologija još ništa nije pronašla da se problemi lakše rešavaju. Štaviše, danas čovek ceo dan služi radu. Mašine i mnogi tehnički pronalasci samo su još dodatno opteretili ljudsko zaposlenje. Robovi tehnologije nemaju vremena za sebe. Da li su daleke misli od nas da svet, ipak, može biti suštastveniji, bolji, plemenitiji… onda kada se shvati da je pored profita i koristi važan i život. Rad ima smisla kad služi ograničenju i stvaranju dokolice u kojoj sagledavamo lepotu i smisao bića. Uskoro će to biti potpuno zaboravljeno.
Dok god čovek bude negovao lažno nadanje, Nada se neće pojaviti.
„Problemi“ su slovenački časopis za kulturu u kome sam sedamdesetih godina objavio jedan od svojih prvih projekata. Poslao sam Marku Pogačniku, uredniku časopisa, četiri fotografije, dve su sa kosom, dve sa ćelavom glavom i napisao – Obaveštavam vas da sam se ošišao! Marko je izbrisao fotke i ostavio samo četiri uspravna kvadrata iz automata i potpisao moju rečenicu. Ta rečenica opredelila me je kasnije da se bavim rečima i postanem sluga literature.
Jad i beda egzistencije stvaraju kod običnog čoveka probleme. Čeka neki dinar da mu bude udeljen da može da preživi i sačeka budućnost punu straha. Posle kiše više ne dolazi sunce, već opet kiša…
Nastala je opšta zbunjenost kako probleme rešavati: onako kako sam čovek misli ili po društvenom receptu ili izboru velikog broja ljudi. Kako odgajati dete kad ti se samo nudi ekran i slika bogaćenja, kako opstati u velikim gradovima, kako sačuvati prirodu, vazduh, vodu… samog sebe… (?), gotovo da nema odgovora. U novcu se ukotvio strah od svega i svačega, ako ga nemamo. Ali i ako ga imamo. Važniji je minut ljubavi nego tone uvaljanosti u zavisnost odštampane, besmislene hartije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
