Promocija sebe

Jadno je ono biće koje nema niko drugi da voli sem samo sebe. U početku su ovu rečenicu prvo počele da rabe žene, a sad su se i muškarci pridružili. Muškarci prate žene! Doduše u našoj narodnoj mudrosti postoji sentenca – Dragi, ti voliš mene, ja volim sebe.

Navedenoj rečenici, koja velikom brzinom kola po planeti, pridružili su se i psihoterapeuti jer ne žele da izgube svoje pacijente. Gotovo svi su zaboravili da na dnu duše postoji „sveljublje“ i da se ono obnavlja samo onda kada biva davano. Stvarno bogat čovek uvek deli. Nažalost, sirotani kada im se ništa ne udeli primenjuju princip onanije. Voleti sebe je vrhunsko drkanje!

Naravno, ova sebičnost je – znano je – pristigla iz nju ejdž pokreta, novih duhovnih doktrina i priručnika koje je proizveo kapitalizam. A to znači, radi po ceo dan da bi predveče mogao da odeš po kondiciju duševnih diktata i modela koji će te osvežiti da bolje slušaš svog gazdu ili plutokrate!

Jedini ispravni ego jeste onaj koji govori protiv ega. Egocentrizam koji je proizišao iz ega može biti i dobar kad se iz uzimajućeg pravca transformiše u davajući ego. Tada je pozitivan. Tada ti nisi potrebni gurui niti vođa ni diktatori. Najstrašnije je što je ceo svetski orkestar počeo da peva jednu istu pesmu. Pevaju je psiholozi, intelektualci, umetnici… Jedino Majstor Ekart tvrdi da jedino možeš voleti sebe, ako drugog više voliš od sebe.

Ispravno je reći: poštujem svoj identitet, živim u skladu sa samim sobom, ne izdajem svoje sopstvo, ali reći „volim sebe“ je jeres individue. Voleti sebe je korupcija prema ljubavi. Čovek koji voli sebe i nije toliko oštećen, koliko oni koji tu rečenicu olako prenose drugima, ubeđuju ih i daju smernice indoktrinacije. Živimo u zabitosti nojevog blata. Ne videti ništa, danas posebno, znači predati se onima koji te vode. Vođe, naizgled nema, ali slepci ga prate. Možda ova vrsta zavedenosti i nije više toliko deo strahote, koliko što postaje deo tehnološke tragedije. Tragedija koja se proizvodi veštinom vladanja čoveka nad čovekom.

Kad volimo drugog dobijamo energiju.

Ljubav nastaje tako kad se dvoje gledaju u oči i sevne svetlost među njima. Kad čovek voli ima svega. Nije mu važno da ovisi o šoping molovima, fetišima i zaleđenim komforom. Voleti drugog odvodi nas do nas samih. I za takav čin nije potrebna nikakva promocija.

Gore od apokalipse je njeno očekivanje. Stradanje je, obično, nebolno ali priprema za stradanje je strašna i užasna. Grickamo sami sebe, razboljevamo se i ne primećujemo lepotu koju smo dobili a nismo je sami stvorili. Neprimećena lepota nestaje. Zaista je čudno da pored tolikog umnog napretka, pored toliko kibernetičkih genija niko se ne seti da, možda čak i kroz vrhunsku skromnost, kaže: Možda umesto sebe možemo voleti život!