Propadam nabolje

Suprotnosti su se ukotvile u vertikalno raspolućenom svetu i razotkrivenostima da čovek, i pored toliko racionalizma, ne može da savlada protivrečnost. Na ovu temu često mi se sviđaju odgovori običnih ljudi koji takođe daju oprezne odgovore zasnovane na naslagama iskustva. Recimo, jedan obućar je odgovarao – miče se … miče se… Sviđao mi se i odgovor jednog penzionera – „prilično“ … Šta prilično? – uvek je u meni odjekivalo. Prilično dobro, ili prilično loše. Ovom taktičnom odrednicom i terminom on je štitio svoju nepredviđenost. Opet, seljak iz okoline Tuzle rekao je – Ne brane trpjet! Duhovito i istinito.

Propadam nabolje nije dosetka ili neznanje o logici, već opis vremena. Čovek je danas živ, a živi bez ideala. Mrtav je, a može bez ideja!? Svet se survava ka nizbrdici, a niko ne pati! Patim jer uništavaju planetu (i to čovek plus mašine), a niko ni da bekne. Tužan sam jer prepoznajem tužna ljudska lica. Čovek sa neljudskim likom. Nema osmeha. Zavladala je globalna beda samog postojanja. Pa kad je tako, onda možda i nema više smisla pitati onog koga si susreo – Kako si?

Nekoliko mojih uglednih prijatelja se naljutilo kad sam ih pitao preko telefona ili na ulici – Kako si? Doskoro nisam razumeo to pitanje, ali sad sve više razumem. Kod nas u prirodi kad se susretnemo sa čovekom obavezno se „pitamo“, pod tim se podrazumeva da jedno drugo obavestimo šta radimo, kako smo, šta planiramo. I da se rukujemo… U gradu je brzina učinila svoje. Ništa se ne može lako preduzeti da se depersonalizacija zvana depresija lako sakrije. Šta čovek da ti odgovori na ovo pitanje kad je u trajnom stanju jada i nemoći? „Nuklearne emocije“ učinile su da stradanje postane „nuklearno“. Zbog toga i (još uvek) pitam ugledne i obične prijatelje za sopstveno stanje. Možda im bude lakše, ne bi trebalo da se stide bilo čega ličnog u doba globalitarističke kulture. S druge strane, možda iskaz pomogne, možda se iskazu pomogne. Zbog toga smo prijatelji, i ljudi…

Na raskršću smo automatizacije ili autonomizacije. Naravno da se plašim da neću lako biti razumevan. Uopšte, možda ponekad patim od nerazumevanja i nepoštovanja onoga što su moje ideje i život. A onda se trgnem pa velim, kad bi oni poštovali moje stavove, možda ja više ne bih poštovao njih… te skeptike i ljude, do kojih mi je – moram da priznam – stalo. „Svakog časa mi se čini da klizim sebi iz ruku“ – peva Montenj. Čovek se nalazi u samoizdaji! Neraskidivost komunizma i kapitalizma i nadalje sluđuje čoveka i čini ga nužno vođenim. U dezodoransima koje koristi nalazi se ludilo i bolest, ali koji se mogu izlečiti iskrenom ispovedi samom sebi. Priznati, ne zaslužiti priznanje, da si nešto otkrio, već priznati da za ovo stanje našeg veka niko nije dovoljno obrazovan da protumači i zaustavi juriš ka propadanju. Po metropolama i po provincijama zavladalo je isto stanje. Zagađenost je postala internacionalna i korporacijska nebriga. Neprestano oštećivanje prirode (Edenskog vrta) narasta kao sposobnost koje čovek neće da se odrekne.