Jedino što je na ovom svetu zagarantovano jeste – trajanje tragedije. Permakultura cveta, kao i čovekovo nesnalaženje. Iz toga je nikao novi pokret njuejdža, filozofija bašte koja bi trebala da živi na principima semena.
Onog semena koje nije ograničeno, već rađa i nastavlja život povrtarki u bašti. O čemu se radi? Evo, i kod nas je stigla, u povećanim razmerama, zainteresovanost mladih da se vraćaju zidanju kuća od slame, da daju otpor GMO hrani, da tragaju za starim semenima kukuruza i šargarepe. Mladi sve više traže napuštene seoske kuće i naseljavaju se u njih ili grade domove od prirodnih materijala. I sve je to meni lepo i simpatično, ali imam i jedan oprez jer mi se čini da se pokret širi bez kritičkog poimanja i sa imitirajućom psihologijom. Oni oponašaju zaboravljajući na svoju mladost, na svoju autentičnost i traganje za grbavim estatikama svog korena. I kao što nisam protiv gejeva, ali sam protiv gej-parade, slično je i sa mladima koji se vraćaju prirodi – nedostaje im ličnost za sopstvene živote.
Ja sam vegetarijanac, ali nikad ne bih paradirao za vegetarijanstvo niti bih tu odluku nametao drugima. Ne bih plakatirao ono što samo mom stomaku prija.
Nastala je epoha edukacije i ciljnih grupa. Mladi mi dolaze u dom i odmah počinju promovisanje sopstvene politike, prezentuju priručna znanja sa stavovima bez poštovanja drugog. Povremeno, čak, pomislim da su zanimljivi, ali brzo oni me sami demantuju. Menjaju stavove, smatrajući da je laž samo vrsta promenjene istine. Još ne mogu sa tim da se složim.
Pesnik Vidak Maslovarić peva – Kako pobeći iz svoje glave.
Mladi privezani za kompjutere, mada poprilično negirani, još nemaju snage da negiraju virtuelnu mučninu. Mladi virtuelci koriste maksimu: Ništa nije zabranjeno drugima, sve je dozvoljeno za sebe – pritom, drugog ne vide jer su zaronjeni u „svet bez bića“.
Možda je spas da još postoje stari ljudi koji pamte nehisterično zalivanje bašte. Nije ovoliko pržilo, a vode je bilo u pristojnim razmerama. Sada presušuju potoci, a tragedija ne!
Beži od mesta gde nema neznanja.
Nije važno što je Branko Horvat rekao da tržišna ekonomija postaje sve više pržišna. Spržava je osnovna vera u ekonomsku mogućnost. Važno je da se razdor između siromašnih i bogatih još povećava. To je sva mudrost ove pragmatične ekonomije na čijim novčanicama nema ljudskog lika. Umesto da svi brinemo o kapitalnoj ljubavi, mi trčkaramo (skoro šantajući) za kapitalizmom.
Prepuni smo informacija. In(formacija), izgleda izdaje samu sebe. Došlo je vreme da ponovo popravljamo epohu, a ne sebe.
Hvala telu šta sve izdrži.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
