Razvaljena demokratija

Nešto se loše dešava po one koji bi trebalo da odlučuju. Mi smo zatrpani sveopštim konglomerizmom, a sloboda se udaljava od nas. Možeš da blebećeš koliko hoćeš, ali ništa ne možeš da učiniš. Odvojili su se bogati od siromaha. Ta odvojenost, sociološki vakuum, unakazila je pravo da većina odlučuje. Onima koji drže vlast i novac ne možeš prići čak ni s ljubavlju.

Fondove gde se taloži novac ne možeš dodirnuti niti znaš šta se u njima nalazi.

Naslov ovog teksta dospeo je u moju glavu kada sam video koliko se ubrzano povećava broj razvaljenih ploča po trotoarima u metropoli ali i u manjim mestima. Pre desetak godina sivkaste i crvenkaste ploče zamenile su asfalt. Bio je to radikalni simbol preobličavanja društva, iz socijalizma u demokratiju – iz ničega u ništa. Veći gradovi trpe veće prevare jer je više naroda koji hoda. Te ploče ubačene na brzinu trebalo je da simbolizuju otvaranje nove epohe. Demokratija je trebalo da donese blagostanje, jednu vrstu gospodstva i buržoaske sigurnosti. Ideš pločnicima i osećaš misiju slobodnog društva. Izgleda da se i na ovom primeru sudbina ironično poigrala: svi putevi do demokratije popločani su interesnim namerama. Ne kaže se slučajno: sve što je brzo i kuso je. Demokratija se nikad nije desila i nikada se neće desiti – izgleda da je to večni zakon. Već nekoliko puta prisustvovao sam spoticanju građana o izvaljene demokratske, betonske četvorke. Dve žene su pale i razbile kolena sručivši svoja tela na trotoar u visokim štiklama. Neravnine i nepravilnosti rastu, društveni poredak je sve nesigurniji, a individualno biće izgubljenije.

Beži, demokratijo, od mene sem ako nećeš da me sama napustiš. Raste novo nezadovoljstvo, mada je sve u našim rukama.

Razvaljena demokratija je kao razvaljena planeta, šume, potoci… Kao da nam se epoha sveti. Želimo sve da iskoristimo, a ne možemo društveno da napredujemo. Stare zablude ne možeš savladati novim zabludama, već suprotstavljenim lažima. Danas ljudi kad lažu misle da se bave istinom.

Novac je potpuno omamio čoveka. Između čoveka ekonomije i čoveka kulture potreban je prevodilac. Zbog toga se pitam da li su razvaljeni trotoari naznaka nečega što nije uspelo ili nečega što bi trebalo popraviti. Neverovatno koliko građevinski inspektori ne primećuju ovu falinku, neverovatno koliko te ispučetine, grbavine i uvaljena korita ne smetaju onima koji bi demokratski trebalo da se pobune. Demokratija bi trebalo sa smogne snagu i popravi pločnike, jer po onakvim stazama po kakvim hodamo takav je i njen put.

Živeti bez lepote je greh.

Možda bi dobro bilo da se pokrenu socijalističke akcije i društveni entuzijazam i da svako popravi deo hodajućih staza pored svoje kuće. Ali svi su prezauzeti poslom i niko nema vremena za sveopšte. Kapital bije demokratski. Ali najgore je što je demokratija naterala čoveka da misli da je slobodan kad ne misli.