Revolucija kulture

Ali, retko ko se više snalazi. Kapitalizam je nagazio sve: izjednačili su se profesionalci i amateri, a posvećenih gotovo da i nema. Umetnost nikada, pa ni sada ne bi trebala da bude obrazovanost ili posed informacija, nego udubljenje u sopstvene identitete koji tragaju za pitanjima ko je čovek i šta je to egzistencija. Kada se mesecima nađeš na pučini, kaže autor „Mobi Dika“, osetiš uzvišen nedostatak informacija. Tu si sam, nema foliranja, imitiranja niti refleksa iz naredbi objektivnog sveta.

Za revoluciju kulture nisu potrebna sredstva ni institucije ni ministarstva, potreban je autorski i kritički prisutp stvaranju. Lepota je neizvesnost i zato sedi na najvišem vrhu. Sada je dovoljno da umetnik ili kulturni poslenik razluči što je levo a šta desno, šta je persiflažno, a šta – istinito! Dovoljno je da je umetnost iskrena jer se tako odupire šljaštećim dogmama. Lepota je uvek bila nahodstvo, iznenađenje, pogledi na delo koje ne mora odmah biti shvaćeno. Biti u funkciji vremena za umetnost može značiti ispolitizovati ga, dati mu zavodljivost konzumentnog razumevanja. Tehnologija u umetnosti nikad neće dobiti primat nad idejom. Zbog toga se pitam: da li tone tehnološkog napretka vrede jedne suze deteta. Da li će umetnost ponovo biti umetnost a kultura kultura, videćemo. Ono što je sigurno treba nam hodočašće unutar nas samih. Čovek odan kulturi mora biti nezavistan od politike, medija i novca…

Elita progonjenih, eto… to je revolucija…

Pre neki dan mi je prijateljica rekla: nada ti služi da se ničemu ne nadaš! Možda je u pravu, možda je ovakvo vreme, možda je ovo neki svet koji ja ne poznajem, ne razumem, ali imam prava da zamišljam čoveka, umetnika i kulturu kao platforme kroz koje će nada prodreti!

Kad čovek misli, suština kasni.

Malo je u odnosu na veliko bespredmetno, ali ono jedino i istinski menja svet. Negde u zabitosti personalne odluke i nepokolebljivosti, to malo kroji vrednost budućnosti. A to znači – ne napuštati kreaciju boljeg sveta. Revolucija nije tu da ruši već da probudi u bogatima ono što siromašni nemaju za bogate. Bogati bi trebalo da načine celokupni svet kakvim su ga načinili za sebe. Pojedinac je mala pojava, ali paradigmatično pokreće učmalo stanje bolesnog doba. Bolesna sloboda, bolesni narcizam, bolesno uočavanje…

Monetarni intelektualci bi trebalo da u sebi savladaju strast za imanjem, a više da se posvete bitnim nedostacima čovečanstva. U kulturi bi svakako trebalo više poštenja, solidarnosti, neotimanja, učiniti nešto samostalno unutar kulture da ona zadobije sopstveno značenje. A onda bi i kultura mogla (i umela) da unese pozitivni stres promene u naše društvo.