Roman o sebi

Sličnu vrstu umetničke delotvornosti najavio je i Jung rekavši da je snevač u snu sve: reditelj, scenograf, glumac i gledalac, ali da sam mora prepoznati svoju ulogu u značenje u snu. Petar Zec, poznati pozorišni i televizijski reditelj, u poslednje vreme sve više i pisac, u ovoj knjizi poveo nas je po svojoj bogatoj autobiografiji unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Reditelj nas vodi po svojim mukama i ekstazama stvaranja predstava, turneja, teškoćama da se to sve uklopi i dovede do realizacije. Zbog toga on citira Gombroviča: „Pisac koji nije kadar da piše o sebi nije potpun. Pisanje nije ništa drugo do borba koju umetnik vodi sa ljudima za svoju izuzetnost.“

Ovaj roman prepun je nabojite elokvencije i kaleidoskopa umetničkih asocijacija. Živeti sa Crnjanskim, Andrićem, Sterijom… naznake su napora koji nas vode ka stvaralačkim otkrovenjima. Zec piše o svojim prvim predstavama avangardnog senzibiliteta u kojima otkriva Lazara Ristovskog, Nedu Arnerić, Tihomira Stanića, Seku Sablić početkom sedamdesetih u „Pozorištu u dvorištu“ u Kapetan Mišinom zdanju. Zapisani su i razgovori sa Ružicom Sokić, ali i meditativni dijalozi širokog dijapazona sa Bunjuelom, Sioranom, Bodlerom… pa tako u ovoj knjizi mi putujemo dvostruko. Geografija je samo predlog na čijem čvrstom tlu pletemo asocijacije o umetničkom bratstvu posvećenosti.

Naravno, kod Petra Zeca taj fundus je prepun i zbog toga ova knjiga zrači gotovo didaktičkim predlozima, to su mali eseji o slikarstvu, filmu, pozorištu, ali i našoj ličnoj sudbini. Jer, sve ovo zavijeno je u jedan intimni dramaturški koncept: saputništvo sa svojom saputnicom, Jadrankom, koja nažalost otkriva da ju je posetila neizlečiva bolest. Tokom putovanja kroz veliki deo romana ona je i njegov sagovornik, predlagač i komentator mnogih lucidnosti, ali jednog dana dođe vetar i raznese to krhko ćutajuće telo u vidu pepela.

Razvijajući višeslojnu tematičnost, poput života, knjiga prepliće spoznaje o erosu i tanatosu, o spasu i sifilisu, neizbežnim činjenicama bolnog sazrevanja kroz stvaralaštvo. Mnogi velikani imali su sifilis jer su utočište u rafiniranom naporu, u izgubljenosti u lepoti tražili u kontaktu sa prostitutkama. U bordelima se moglo pronaći i meko razumevanje prostitutki, u vidu razgovora, ali i bolest koju su poneli Tuluz Lotrek, Fridrih Niče, Luis Stivenson…

Roman „Ples po užarenom pesku“ je porodični putopis od Meksika do Italije, od Njujorka do Tajlanda u kojem često učestvuju i autorove ćerke Milica i Jelena. Bezbrojni su tu susreti od Bobi Vilsona do Marine Abramović, od Tonija Bleka do Ričarda De Marka, uz puno baštinjenja anegdota i kulturoloških podataka. Celokupna priča Petra Zeca je potraga za sobom u kojoj život nešto donosi, a smrt odnosi… Ili što bi rekao Sioran: „Svaka napisana knjiga je odlaganje samoubistva.“