Šarena rugoba

Pećine emituju narkotik ljudske mentalne uspavanosti. One postaju hrana za zaslepljivanje. Dok gledaš vrcave pokrete kolorita, ti ne misliš-ni-na-šta. Upališ tv, ono šljokice… uključiš kom ili lapišku, odmah ti se isplaze šarene elektronske dogme. Telefon (sada već ima i druge nazive) ne služi više da bismo se čuli ili komunicirali, već da bi se opovršinili. Mnogo puta, zbog neupućenosti ili naivnosti, vidim ljude koji nešto prebiraju ili pabirče po ekranima staklenog magnetizma. Mislio sam da oni nešto delotvorno obavljaju, kad ono – oni se igraju igrice. Ili se, već i to nije za odbaciti, igrice igraju sa njima. NJihovi mozgovi, možda nedorasli, žele da infantilnost traje. Verovatno je mnogima oduzeto detinjstvo i sada ga nadoknađuju. Odsustvo od realnosti stav je psihološkog stvaranja novonastalog čoveka kupovne ovisnosti. Umoran od kupovine, jedino što ga još zanima je – realka! On, čovek, mora da se odmori ili opije raznim koloritima.

Industrija zabave se razvija. Zaista mi je drago da sam odmah nakon dobijanja „Zlatnog Globusa“ video u Splitu film R. Andersona „Kako golubovi gledaju na ljudsku egzistenciju“, jedini ko je ne vidi je čovek. I zato je najlakše vladati čovekom. Nekada je to bilo na nacionalnim glupostima zasnovano. Sada vlada nacionalizam-kapitalizam, a glupost je planetarna. Gde svi potrošači, tu i mali Srbin. Tragedija neosmišljenosti se širi kao Kamijeva kuga. Mozak i duša su nerazdvojivi. Ali i pored toga, čoveka je najlakše prevariti. Ponudi mu miris ispunjen nigredom, on će to, zavijeno u celofan, progutati svojom njuškom.

Ne sme biti dobrote na ovom svetu.

Prethodna rečenica je nezavisna i ne mora ništa da znači. Ona lebdi u svima nama kad se malo napijemo, ali alkohola je sve manje. Čemu stremi savremenko (savremeni čovek) više se i ne pitam jer je njemu najvažnije da bez diktatora živi u totalitarizmu.

Gospode!

Nepoverenje prema čoveku raste kako verujemo u umetnost. Umetnost jedina ne sme da se proda. Ona mora biti oslonac pamćenja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jer umetnost je slobodna. Ona hoda ne vodeći računa da će biti priznata i prihvaćena, ali „ona“ čuva tajne o lepoti, mišljenju, kritici najrigidnijih postulata realno-ekonomskog-pragmatizma. Umetnost mora da postavlja pitanje bez pitanja. Ona samo deluje… Čak i ako ne postoji…

Odmor: Radost je kći sećanja!

Ko se danas ne oseća poraženo, taj ne primećuje epohu. Ne sagledava je i zaslepljeno podržava šarenilo nevaspitane moći. Dečak od sedamnaest godina me pita, kako bogate nije sramota jer su bogati. Ne treba se predati. Ne treba se prodati! Barem ne, ako ništa drugo ono zbog melodioznosti: Predati – Prodati. Zaista nije to isto. Ako ne želimo da budemo na putu istine, onda ne treba ni „šareni fašizam“ da primetimo. Jer onaj čovek koji ništa ne primeti najlakše će se udaviti u slatkim vodama podmetnutog sjaja. Koji nam izmiče.