Sedmi mesec

Razdaljina između dve trešnje se skratila, planine se približavaju, ništa više nije kao što je nekad bilo. Ja starim i trebalo bi da je obrnuto. Možda se Zemljina lopta iznutra urušava od intenzivne eksploatacije nafte i ruda, pa se Zemljina kora lagano približava ka središtu sopstvene propasti. Političari i naučnici to još ne primećuju i ne reaguju. U njihovim rukama je narod, opstanak i nastavak života, a oni i dalje samo teraju (po svom) za sebe. Još žalije mi je intelektualaca koji, kritikujući političare, (sad je to dozvoljeno) uveličavaju njihove položaje, a ne vide mnogo veće nadiranje civilizacijske propasti i nestajanja života. Kuva se gadna svetska čorba, sve vri, mozak se užario, ali ne od sunca. Kapitalizam je objavio rat duši…

Ovde, na zemlji, gde briljira sedmi mesec toplotom i sunčanim zagrljajima, otima se parčence od besmisla. Čak i bespomoćnost ovde deluje savladljivo jer tektonske sile hrane čoveka milošću. Na zemlji je mnogo rada, obim i opseg poslova samo narastaju, ali isto je tako i sa smislom koji dolazi posle napora i katarze. Možda je jedan od najvećih problema upravo nedostatak slobodnog rada, kao jedne vrste umetničkog doživljaja unutar livada i šuma. Zelena revolucija nudi suštinu. I zato ne bih voleo da trave zamenim asfaltom, ili izvor mlazom vode iz česme, jer komfor je umrtvitelj ljudskog bića. Ne razumem zašto čovek još neće da se vrati prirodi, svežini, inspirativnosti… U prirodi lepota ima šta da predloži, može to biti pitanje, a može i odgovor. Kad vidim samo stare ljude kako rade na njivi, sakupljaju seno ili teraju krave, dođe mi da plačem. Mladih nema. Sela su opustošena. Parlože se livade, a mladi sede za kompom i posmatraju svoju obamrlost. Nadire svet koji ja ne razumem. Ali znam da onaj čovek koji je mnogo plakao mnogo se i smejao.

Zbog toga mi u danima toplotnih udara pada na pamet pitanje: Kako u nesretnom svetu biti sretan? Kako izdržati opšti napad progresa na čoveka? Toplota ne prestaje, ali malo parče hlada ispod duda ili oraha, načas, može doneti radost. U šumi su jutra, predvečerja i noći hladna. Svežina koliko-toliko daje impuls za obnavljanje energije. Beg od sunca dobar je za odmarajući san.

Sanjam da će čovek i priroda ponovo postati prijatelji. Tu pre svega mislim na čoveka koji mora da donese odluku: Uništavanje ili Preporod. Povremeno, u malim grupama, mladi joj se vraćaju, osnivaju komune, žive kao Indijanci ili naši stari… ali, za sada su u još malom broju. Ja ih podržavam jer u njima tinja želja za novim svetom, novim čovekom, novom epohom. Filozofija savlađivanja teškog stanja mogla bi biti deviza „prevariti samog sebe da je svet, ipak, bolji nego što stvarno jeste“.