Siromašni svet

Čovek nije misleće biće, već vođeno. Možda je ovo doba kad je najavljen kraj filozofije, ali ne bi trebalo i mišljenja. Beket kaže da može da zadrži reči, ali misli ne. Savremeni čovek ga opovrgava, ipak je moguće živeti kao tabula rasa. Čovek se odrekao autorstva i zato gleda šta god može da ukrade od kosmosa. I tu zatičemo večnu dilemu: Da li je ideja večna? Metafizika i ideje su suvišne u zemno-zemaljskom svetu. Poetiku treba pohraniti-sahraniti, a ambicije ka bogaćenju nahraniti… jer tek tako čovek oseća da besmisao ima smisla. Ali sve ima svoju cenu. Kako se povećava materijalni rast, raste i psihijatrijska potreba, u poslednje vreme čak i „psihoterapeutska“. Čovek potražnje potrošiće i samog sebe, pa će se filozofija tada – kao spas – odvojiti od ekonomije. Pa, nije valjda sve samo u radu i činjenicama, dragi moj Fabermase. Karlpoperisti su otvorili svoju dušu, ali nisu odrešili i kesu za druge. Otvorenost važi za nas, a za vas – kako se snađete sa jačima do vas. Hleba bez slobode ili slobode bez hleba, zar je nešto različito. Čak ista putanja! Pre neki dan prijateljica od tridesetak godina mi se jada: Samo moram da radim. Trčim za novcem po ceo dan jer treba da iškolujem sina. Prodajem lonce i šerpe, ubeđujem prolaznike da kupe nešto od mene… varam ih… jer ja sama to posuđe ne koristim… Jebem ti materiju… kad ću imati vremena za ljubav. I nastavlja… sedam u auto, obilazim gradove i otimam od onih koji su već sve oteli od nas… pare… vreme… nas same…

Leba, sira i krompira… i dovoljno je da ne zapustimo dušu i njene potrebe jer telo bez duše je leš. Ponekad (to je stalno) mislim da nam novac – ovakav kakav jeste, simbol moći – i ne treba. Trebaju nam čist vazduh, voda i neokrnjene planine. Jer kakav vazduh dišemo, takva nam je i misao. Zagađena i kontraproduktivna. Čoveka je uhvatila muka, a on još putuje tim putem i teži mučnini. Zagađenje je prešlo u gađenje! Tomas Man iliti „sumnjičavi čovek“, a može i „čovečni sumnjivko“, verovao je u duh. Smrt nije doživljavao kao nešto tako strašno kako ju je doživljavao čovek iz života. Ona nije strašna, ona je samo rastajući trenutak sa zemaljskom halapljivošću. Čovek je postao religiozan da bi mogao malo nešto da ućari od smrti, da se zaštiti od nepoznatog i nepostojanja… da skrije svoje egocentrizme i težak rastanak sa njime. Pitam se da li bi da se sada pojavi Hrist, neko prepoznao njegovo prisustvo. Retko. I ja sam, pod uticajem Mana, počeo da sumnjam u vernike i nepopravljive religiozne kadrovike koji se klone dobrih dela, a streme koristoljublju. Na primer, pitam se, da li bi se čovek opredelio za znanje koje nosi mrav ili leptir, ili za lepo serviranu indoktrinaciju bilo kojeg propovednika sa materijalno-duhovnom-i-erotskom koristi. Mnogi su zaboravili – ko je poslednji, biće prvi i da ne treba težiti da budemo prvi, pogotovo ne imitirati ih. Od imitacije čovek se toliko umori da ne može ni da veruje ni da sumnja više, večni san čoveka bez odgovornosti.