Sirotinjski glamur

Kao da je sve izvedeno iz jednog jedinog ugla posmatranja: svi jedni drugima zavide! Strašno je što su bogataši počeli da zavide siromašnima jer misle da nebesko carstvo samo njima pripada. Ali to nije istina. I Bog(ati) imaju pravo na partenonsko zadovoljstvo ako ne zanemare one koje su ispod njih. Jer, ako bogati žive na tuđ račun, njihov konto u banci je prezadužen. Zaista, razlog za zabrinutost!

Siromašni, pak, ne zavide bogatunima, ali ih imitiraju. Dobar način da bogati postanu još bogatiji. Glamur, izdejstvovan medijima, nas vodi lažnim slikama premazanih taština. Svet nije izgubljen zato što ne zna kuda ide, već zato što insistira na zalutalosti. Kada bi se svet malo trgnuo, shvatio bi da u odrpancima ima više sreće nego što je pista sa crvenim tepisima na festivalima i banketima. Šansa siromašnih je da stvore svoju raskoš zasnovanu na ne-imati, već invenciji duše. I u odrpancima postoji vedrina, smeh, satisfakcija… Siromašni ne žele drugima da zadaju ekonomski bol. Već to je predlog za radost, uživanje i igru bez dodatnih, lažnih sredstava. Prisetimo se filma „Čudo u Milanu“. Ima li sretnijih ljudi od njih koji u predgrađanskoj motivaciji prose ljubav, a nafta ih ne zanima.

Glamur se nudi samo onima koji nemaju dioptrijski refleks. Ispod svilastih naslada kostima krije se tuga. Kreme služe da prekrijemo svoje nezadovoljstvo bogaćenja, koje vodi u beskraj cifara…

Glamur postaje novi potop.

Automobili plove po urbanim sredinama, što postaje negacija komfora. Rđa je ono suštastveno što je čovek stvorio. Dok se sam čovek ne pretvori u mašinu, još postoji šansa da on sam ne korodira. Bog nam je dao dušu, ali je pomislio neka čovek malo poradi na etici.

Sada bolesni ubeđuju zdrave da treba da se leče. Bogati ubeđuju sirotane da ih slede u sopstvenoj muci, u agonu kako da pokradu bogatstvo i kasnije kako da ga legalno sačuvaju. Siromašni ljudi nemaju izbora nego preporod. A to znači odustati od trke utrtim putem ka materijalnom svetu. Siromašni nikad ne mogu da dožive preporod, sve dok to bogati ne odluče. Ali ono što siromasi mogu da odluče, to je da budu – Srećni u sopstvenoj datosti. Zar nije rečeno: najveće bogatstvo je savršena datost. Koliko imamo, više nam ne treba. Ne uzimati od bednih nebo, vazduh, vodu i pare… značio bi preporod onih koji se guše u milijardama. Sirotinjski glamur je zasnovan na dosetljivosti življenja. Dovoljno je da imamo konfekcijsko odelo, malo klope, a viška vremena za drugog. Suživot je glamur ispravnosti, a ne kao kod bogatih – ispraznosti. Popiti čašu vina, plesati tango, okupljati se u razgovorima… jači je glamur nego onaj na modnim pistama, na balovima sa kristalnim čašama i šampanjcem. Nova revolucija bila bi: neka bogati postanu siromašni, a siromašni bogati. Neka oboje osete šta je to tragedija. Tragedija koja niče iz gladi za materijalnim bogatstvom. A ono se stiče samo na jedan način – od svakog uzmi, nikom ne daj ništa (nova solidarnost). Prijatelj iz autostopa mi veli da ga boli stomak. Kaže, kad jedem kao stoka, ne boli me, a kad jedem kao čovek, umirem od bola u stomaku. To je zato što stoka jede samo onoliko koliko joj je potrebno.