Sizif u ravnici

Uzbrdovitost je bila izazov za uzvišeno postojanje. Uostalom, zar naša narodna poslovica ne kaže – Kume, želim ti da ideš uzbrdo! Na prvi pogled čudno? Zašto? Ali zar nije gore skotrljavati se nizbrdo i završavati svoju misiju egzistencije. Kliziti nizbrdo mnogo je veća drama nego činiti energetski trud da ka nečemu idemo. Sada svi žele da žive u ravnici jer ona nam nudi lakoću i nenapor. Uvek sam se pitao zašto je tako puno neslobodnih ljudi i tako malo slobodnih. Berđajev odgovara, pa zato jer je ropstvo lako, a sloboda teška. Ali zašto je tako? – nastavljao sam da se pitam. Zato jer robovi znaju gde idu, tamo gde je naređeno… A slobodan čovek mora da stvara stvarnost. Zato je jedina biblijska poruka relevantna: čini iz namera i napora!

Sizif nije bio ponosan što je kažnjen na guranje kamena uz kasinu, ali je stekao kondiciju i obrnuo istoriju. Kami, otac apsurda dvadesetog veka, u „Mitu o Sizifu“ veli – Čoveka će napasti takva nada da će se iznenaditi.

Sada čovek želi da gura kamen po ravnoj površini ambiciozne perfekcije. Možda je tako vekovima, ali sada je očito da „savremenka“ zanima samo „religiju lako“. Čoveku možeš reći radićeš četrnaest sati dnevno u fabrici ali lako, i on će pohrliti radničkoj hali. Ali, ako mu kažeš, biće teško i naporno, on će to gnusno odbiti. Čoveku ponudiš komfor da bi uživao, a on ceo dan šljaka samo da bi to ostvario. Kažeš mu: tehnički aparati će ti omogućiti lakši život, a on poveruje u to i ceo dan robuje samo da može da računima i uplatnicama kupi tu lakoću i zadovoljstvo sređenog života. Čovek neće da se pobuni ako je prevaren. Dok sam igrao fudbal, video sam mnogo vrednih i pregalačkih trenera koji nikad nisu ništa obećavali, nego rad. Naspram njih bilo je mnogo onih koji su odmah obećavali uspeh i prvo mesto na tabeli. Klupska uprava obično bi odabirala ove druge. Rad je bio nepotreban, obećanja su naša veća uzdanica.

Naporan i pošten put stranci su u našim glavama i na našim prostorima. Napor je za pojedinca, lakoće za društveno smuljana stanja. Zato je najlakše manipulisati kolektivnom psihologijom, makar ona ne dolazi iz propagande. Pojedinac jedini uspeva da opseni mogućnost. Kad čovek teži lakoći, uplesnavi.

Šopenhauer je život raspolutio na patnju ili dosadu. Jer, ako te ne ubije heroin, ubije te administracija. Ishod je uvek negativan. Razlika je jedino u tome što možeš svoj put proputovati personalno – ili pak epigonski.

Napregnuti se, uložiti ljudsku energiju i upotrebiti jednostavne alatke za čoveka je poraz. On želi da ućari dok je ovde. Da je Sizif živ, sigurno bi se postideo vremena u kojem čovek imitira „ležećeg policajca“. Moderni Sizif kažnjen je hodom ka lakoći. Depresija, apatija, besmisao… sve su koreni nastali iz nove molitve: Bože, pomozi mi da ostvarim očekivanja koja nisam sam sebi zadao.