Solarna represija

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Zbog toga sad pitam koliko ljudi urbane smlevenosti uopšte doživljava prirodu. Da li je se ikada sete ili im je ona impresija koja se emituje dvadeset četiri sata preko ekrana. Kako čovek asfalta i betona više gleda na potok, trave, stabla, leptire, guštere, kornjače… Oni su za njega ekskluzivitet koji treba ignorisati. U njima treba videti korist koja nas vodi u komfor besmisla. Čovek savremenog tempa živi u samozavaravanju. On ni ne zna da i ostali svetovi deluju na njega i da će jednog dana on služiti njima. Ne mora to biti vreme apokalipse ili katastrofe, nego će ispraznost naterati čoveka da ponovo poželi da živi sa onima koji nemaju puno više od njega u životu. Industrijsku civilizaciju treba da zameni florna.

Asfalt ovih dana prži do te mere da možeš jaja na njemu da ispržiš. Beton emituje noćne more, a ne opuštenost letnjeg sna. Ovo nije više sunce po meri čoveka. Skrivamo se po ozidanim nastambinama samo kako bismo preživeli. Ali kakav je to svet, pitam se, kada samo razmišljamo o preživljavanju. Šta je tehnologija učinila da bolje živimo. Izgleda, ništa! U racionalnom zatvoru čovek doživljava emocionalni pad.

Ovih dana skoro i da ne prilazim gradu. Prijatelji mi javljaju – ne dolazi!! Ovde je kao u paklu, rerna je okupirala sve nas. Ispred nas su izgleda prženje i potop. Klima i brzina su jedino uočeni elementi čovekovog bespuća. Izgubljenost, u doba mapiranih egzaltacija, postaje sve veća. Čovek hrli ka napretku, ali ga nije dostojan. Dato mu je da vlada, ali on sam je pogrešna pojava. Otud uzaludan trud. Ovde u šumi o smislu života, barem malo, brinu se krošnje, stabla, svežina vazduha i bistra jutra i večeri. Ovde su kuće od blata i kamena pa hlad traje toliko koliko je potreban čoveku. Ignorišući prirodu čovek će prvo uništiti sebe, a zatim i svoje potomke. Haos je – veli Noemi Klajn – veliki biznis.

Biljke u bašti preživljavaju tako što ih napijemo barem sa jednom šoljom vode. Bokvica i nana daju otpor korovskom snagom – divljinu je teže istrebiti od kultivisanih stanja. Zavladala je mučnina. Težak trenutak opstanka svih. Demokratija je ubila umetnost bez i jednog ispaljenog metka. To je njen najveći uspeh. Trgovci ne pitaju za cenu, samo im je bitno da zarade. Mondijalista sam, ali onaj koji pripada Montenju, Volteru, Rusou, Nizanu… a ne T. Bleru, Štros Kanu ili Orlandu, političarima koji ne prezaju da svet ujedine samo kroz vlast nad siromašnima i onih koji se usuđuju da kreiraju. Evropa bi da kontroliše svaki potez, svaki pokret na sceni ili rečenicu u tekstu moraš administrativno da opravdaš. Plašim se da ćemo uskoro trave morati da pretvorimo u itison jer on je besmrtan, ne zna da se rodi, ne zna da živi, niti umre… Zbog toga u ovim danima vreline, topline i prženja, čovek beži od trava i prirode, od šume i vodenih tokova u planinama jer, inače, moraćeš nešto od njih naučiti. Čoveku je dato da vlada, ali ne i da potpuno uništi. Kad mu se ta ambicija osladi, nešto volšebno se desi što ga spreči u tome.