Sto dana kiše

Mi smo putnici na putu žeđi i gladi, uvek nezasiti. I ne radi se ovoga puta o klimatskim opomenama već o tome da čovek, najzad, nešto uoči. Za desetak dana nivoi vode bili su najviši, a potom – najniži! Kakvi su to znaci koje bi svaki pas umeo da protumači, a čovek-naučnik ne zna. Kosmos nas šamara, a nama prija. Kiša nam je potrebna, sunce nam je potrebno. Ali ne u ovolikim količinama. Čovek, biće ambicija, nema meru ni u čemu. Neprestano treba ponavljati: Nikad čovek nije dobio rat protiv prirode. Umesto da jednom reč rat zameni sa rečju „SKLAD“.

Iz sličnih, ali romanesknih razloga, nastala je knjiga „Sto dana kiše“ Miloša Latinovića. Sam autor veli da je kiša dosadan diktat i dug referat o našoj ljudskoj sudbini. Čovek i život su sudbina – veli Jung – u kojoj čovek svoj fatum može barem milimetar da promeni. Oplemeni. Ali, samo kad stvarno hoće. Kiša je ušla u roman. Ona je najava apokalipse i podsećanje na Potop. No, ovoga puta kao da nas kosmičke dileme vode i ka suši. Ili odjednom i vatra i poplava. To je novo civilizacijsko „saspeće“, nismo više raspeti, nego nas sile toplote i hladnoće pritiskaju kao u mengelama. Tako, kao ljudi, postajemo ruinirane nastambe sopstvenih neodluka.

Glavna junakinja ovog romana, Beatrisa – a mogla bi biti i Beatriče – traga bez kišobrana (svoje zaštite) za svojim identitetom u malom, prašnjavom gradu u vojvođanskoj ravnici. I kako se približava svojoj autobiografiji, ona se udaljava od nje. Trilerski zaplet i dramaturgija Latinovićevog rukopisa samo je modus koji ne možemo da izbegnemo, čak ni u svojoj superiornoj unutrašnjosti. Lepota je hladna kao led, zato se brzo topi… i nestaje… U tom ravničarskom sfumatu nužno je ujednačiti vazduh i beskraj. Zbog toga glavna junakinja kaže da je danas u opticaju ples časnog čoveka sa puno belog šlaga licemerja.

Na grotesktan način kiša je, ipak, fenomen koji spira nagomilane laži sa čoveka. Zbog toga roman „Sto godina Kiše“ na prvi pogled aludira na Markesov kultni roman. Ali u njemu se prepliću i Borhesovi snovi, Atalijeva nedostižna duhovna i egzistencijalna stvarnost. A raspukli svet ne mora više da se ogleda u ogledalu, nego u želji za obnovom celovitosti. To može biti obnovljena, parcijalna sastavljenost. Ne prorez, već šav. Jer posle svake kiše ponovo u naš život stupa nada, neizvesnost i iščekivanje. Bilo gde da doputujemo rešenja nema. Identitet ne možemo oprati, možemo ga samo prevesti u san jer je on brat blizanac ovoj našoj tragičnoj stvarnosti.

No, kiša je i eros. Jer, kako kaže Miloš Latinović, ima jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom, u njoj sudski postupci traju duže od života. Tamo gde se deerotizuje seksos, tanatizuje se eros, pridodao bi Delez. Kiša nije trend apokalipse, već naša opomena da se raskožimo i vratimo erosu. One svojim padanjem samo žele da speru ljudski identitet, u ovom trenutku zagrljen u naručju anđela i demona. Jednovremeno.