ŠUMES – 13

Na tim osnovama realizovan je trinaesti put, u organizaciji Porodice bistrih potoka ŠUMES – festival avangardnih pozorišnih predstava. Težnja ka susretima i slobodarskom ostvarenju imperativ su ovog festivala, kao i celokupne filozofije naše najstarije komune. Moto ovogodišnjeg ŠUMESA bio je – UMETNOST KOJA LIČI NA UMETNOST NIJE UMETNOST. To bi trebalo da znači da u ovom trenutku umetnost mora pomoći slobodi i da mora postojati njena ravnopravnost sa svim ostalim delatnostima: politikom, ekonomijom, naukom…

Svet koji ne sme da zakorači ka lepoti, vrlo brzo pretvoriće se u ruglo. Zbog toga bi sloboda stvaralaštva trebala da zakorači u neizvesno i oplemeni ovaj svet. Ovoga puta na ŠUMESU bili su prisutni: Ljubivoje Ršumović, Dušan Spasojević, Zagorka Stojanović, Ljubivoje Tadić, Jelena Bogavac, Dragana Jovanović, Porodica bistrih potoka, Aleksandra Nikolić, „Tinejdž tim“, „Kreativni haos“ iz Smedereva, Grupa „Kap“ i Jelena Kovačević, muzičke grupe „Filip i Marija“ i meksičko-španjolska grupa „Burek karavan“… Moram da priznam da sam imao veliku skepsu uoči ovogodišnjeg festivala jer je mnogo poznatih teatarskih poslenika otkazalo učešće. Kao da sve više umetnike uzimaju industrija, mašine, i novac i odvlače ih ka blagu gde su uspeh i nagrada zagarantovani. U apartnim manifestacijama ovakva interesovanja se ne mogu ostvariti. No, ŠUMES je dokaz izdržljivost. Iznenadilo je prisustvo umetnika iz Izraela, Meksika, Nemačke, Koreje, mladih koji su želeli da osete i dožive nešto drugačije od Guče i Egzita. Bila je to intimna sesija na kojoj se govorilo o krizi umetnosti i spasu umetničke suštine. Uz prisustvo stotinak aktera i gledalaca, ova manifestacija nastoji da održi platformu samostalnosti i autentičnog autorstva. Sve je dozvoljeno u stvaranju sa minimalnim sredstvima, u ambijentu koji je sličan antičkim pozorištima, sa čovekovim potencijalima koji su neizmerni. U umetnosti čovek nikako ne bi trebalo da bude inferioran. A ni ideje…

I ovoga puta stvorena je atmosfera plemena, porodične prisnosti i života u kojem se zajednički ruča, stvaraju hepeninzi, masira, spava i dugo igraju predstave. Ovakvu vrstu umetnosti, sazdanu od lične odgovornosti i invencije, na našim prostorima još nije lako afirmisati. Ovde i dalje vlada duh konvencionalizma i straha od novog i bezautoritativnog ogledala izvana. Naša kultura kao da neguje strah od samostalnosti i slobode, kao da je važnije imitirati nego poroditi, uzeti tuđ a ne vlastiti koncept. Avangarda potpomaže da se otkriju nove svežine i poleti u stvaranju. Najlepši iskaz dala je mlada Meksikanka Rizita – putovala sam celim svetom, ali ovakvu toplinu mojih predaka Maja i Asteka nisam nigde doživela.