Susreti

Takav svet izdajstvo je prema sreći i ljubavi. I sada, u doba visoke nekomunikacije, moj dom nedeljno poseti desetak ljudi. Mladi, lepe žene i divni muškarci sede sa mnom u šumi i razgovaraju. Svaki rastanak za mene je mala smrt, teško mi je da napustim toplinu deljenja vremena. Kad gosti odu, u meni ostaje njihov identitet, ja postajem Oni. Tako postajem bogataš hiljade i hiljade ličnosti zapisanih u meni.

Ali, pored toga što je moja psihologija statična i što najviše volim da sam kod kuće, povremeno i putujem. Dva dana obavezno iznosim energiju iz šume i delim je sa prijateljima i nepoznatim. Na primer, u Novom Sadu, na Zmajevim dečjim igrama, susrećem puno dečjih pisaca, ali su mi posebno drage tri osobe koje redovno susrećem. To su Dušica Marinković, Jasmina Ćulibrk i Milica Dondur Miškov… Sve one osnovni su stubovi prijatnosti i prijaznosti Igara. Uvek se izgrlimo, popričamo i razmenimo ljubaznost. Kad su ljudi dobri, onda sve lako ide. S lakoćom posluže kafu i čaj, donesu ti poklone i pridržavaju lepe osećaje da je ovo manifestacija posvećena deci. Tako se i ja uvek među njih tri osećam kao dete. Taj osećaj, što je čovek stariji, sve više znači. Imati Dušicu, Jasminu i Milicu za prijatelje, znači osećati se u Novom Sadu zaštićeno. Sigurno. I u zagrljaju ravničarskog gostoprimstva. Vladeta Jerotić zagovara lečenje susretom.

U maloj galeriji preko puta Narodnog pozorišta zatičem Miju Mijuškovića. Želim da vidim njegove kamene iskaze u oblicima, ne znajući da smo mi već prijatelji po senzibilitetu, ali i već ranijim susretima. Mijo mi priča da je bio na mojoj izložbi u Galeriji Studentskog grada pod nazivom „Obnavljanje“, gde sam ja izložio kravlju balegu kao eksponate. Priseća ih se, kao i reči Enrika Josifa, koji je izložbu otvorio. Njegovi zapisi u kamenu odišu visokom posvećenosti skulpturi. Ona je izglačana, rudimentarne primetnosti iscrtavaju put misli i oka koji se kreću po tvrdoj stvarnosti. Mijo priča lagano sa puno samoglasnika, ali su izbrušeni oblici – prepuni personalnog sjaja – sa iznenadnim presecima prostora. Kod njega kolorit peva. Planina se pretvara u čovekoliku dimenziju, time vreme ne trpi, nego isijava lepotu. Mijo mi priča o svom usamljeničkom životu, o ranom ustajanju i pretvaranju samog sebe u vodeničara od brzih obrtaju brusilice o stene. Mirko Kovač za Miju veli da ima ugovor sa prirodom, ali obavezu samo prema Bogu svojim obdarjem. Da, zato kad ustanem – kaže mi osamdesetogodišnji skulptor – samo sebi kažem, još jedan dan!