Veliki deo svog života posvetio sam susretima sa ljudima i tako školovao sopstveni razvoj. Pamtim bez pameti Pavića, Kerostamija, Barbu, Selimovića… Nisam težio koincidenciju poznatosti, već preuzimanju znanja od ljudi koji su se napatili. Danas je drugačije. Ekranom možeš začas svugde i prema svakom, ali od te lakoće nastalo je isključivo promovisanje sebe i negiranje postojanja drugog. Enormno se povećava masa egocentrizma.
Takav svet izdajstvo je prema sreći i ljubavi. I sada, u doba visoke nekomunikacije, moj dom nedeljno poseti desetak ljudi. Mladi, lepe žene i divni muškarci sede sa mnom u šumi i razgovaraju. Svaki rastanak za mene je mala smrt, teško mi je da napustim toplinu deljenja vremena. Kad gosti odu, u meni ostaje njihov identitet, ja postajem Oni. Tako postajem bogataš hiljade i hiljade ličnosti zapisanih u meni.
Ali, pored toga što je moja psihologija statična i što najviše volim da sam kod kuće, povremeno i putujem. Dva dana obavezno iznosim energiju iz šume i delim je sa prijateljima i nepoznatim. Na primer, u Novom Sadu, na Zmajevim dečjim igrama, susrećem puno dečjih pisaca, ali su mi posebno drage tri osobe koje redovno susrećem. To su Dušica Marinković, Jasmina Ćulibrk i Milica Dondur Miškov… Sve one osnovni su stubovi prijatnosti i prijaznosti Igara. Uvek se izgrlimo, popričamo i razmenimo ljubaznost. Kad su ljudi dobri, onda sve lako ide. S lakoćom posluže kafu i čaj, donesu ti poklone i pridržavaju lepe osećaje da je ovo manifestacija posvećena deci. Tako se i ja uvek među njih tri osećam kao dete. Taj osećaj, što je čovek stariji, sve više znači. Imati Dušicu, Jasminu i Milicu za prijatelje, znači osećati se u Novom Sadu zaštićeno. Sigurno. I u zagrljaju ravničarskog gostoprimstva. Vladeta Jerotić zagovara lečenje susretom.
U maloj galeriji preko puta Narodnog pozorišta zatičem Miju Mijuškovića. Želim da vidim njegove kamene iskaze u oblicima, ne znajući da smo mi već prijatelji po senzibilitetu, ali i već ranijim susretima. Mijo mi priča da je bio na mojoj izložbi u Galeriji Studentskog grada pod nazivom „Obnavljanje“, gde sam ja izložio kravlju balegu kao eksponate. Priseća ih se, kao i reči Enrika Josifa, koji je izložbu otvorio. Njegovi zapisi u kamenu odišu visokom posvećenosti skulpturi. Ona je izglačana, rudimentarne primetnosti iscrtavaju put misli i oka koji se kreću po tvrdoj stvarnosti. Mijo priča lagano sa puno samoglasnika, ali su izbrušeni oblici – prepuni personalnog sjaja – sa iznenadnim presecima prostora. Kod njega kolorit peva. Planina se pretvara u čovekoliku dimenziju, time vreme ne trpi, nego isijava lepotu. Mijo mi priča o svom usamljeničkom životu, o ranom ustajanju i pretvaranju samog sebe u vodeničara od brzih obrtaju brusilice o stene. Mirko Kovač za Miju veli da ima ugovor sa prirodom, ali obavezu samo prema Bogu svojim obdarjem. Da, zato kad ustanem – kaže mi osamdesetogodišnji skulptor – samo sebi kažem, još jedan dan!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.