Suvi potop

Što se tiče klime, teško ćemo bilo šta popraviti dok sami ne shvatimo da mi iritiramo nebo, oblake i padavine. Čovek je davno doživeo pad, a sada se to dešava i sa klimatskim inicijativama. A to znači da nam neko kuca na vrata (možda i zvoni) i kaže – čoveče, hoćeš li već jednom shvatiti svoju ulogu u ovom svetu. Ona sigurno nije u tome da se drugome drpne koja kinta, već da dva dinara spasavaju sve. Što više uništavamo prirodu, sve više – i bogati i sirotani za to moraju da snose odgovornost – stiže eho kaznenih poena. Ponekad su to oluje, ponekad poplave, ponekad prženja tela od samog leta. Zajedno smo krivi, zajedno i stradamo. Ravnoteža po ukusu čoveka je uzeti sve. Ali kad uzmeš sve, dobiješ svašta. Još se ne nazire kuda nas tehnologija vodi. Ono što je sigurno, mi nju ne možemo vaspitati. Posledice najavljene početkom prošlog veka od Hajdegera i Gadamera, Jingena i Emersona, sada su evidentne, ali čovek se na posledice navikao. On se ne plaši čak ni toga šta dolazi posle njih.

Kiša – suša!

Pre desetak dana moji seljani su samo govorili – ovo je „potop“. Kiša nije stajala. Vazduh je počeo da odiše buđima nemoći, a voda je počela da smrdi na vlagu. Kad će prestati – svi smo se pitali. Onda je sinulo. Možda je to bilo sunce, možda samo toplota? No, to nije ni bitno. Bitno je to da je za dva dana površina zemlje postala tvrda kao kamen, čak kao beton. Kao da se majčica zemlja identifikovala sa urbanim perfidijama komfornog života i shvatila da ako se pretvori u beton da će biti uspešna. Ali to je tragedija. Ne mogu pečurke da iskoče, bilje sagoreva, sve naglo propada… Seljaci sad samo kukaju, jao, da barem malo padne kiša da bašte ne sagore.

Na pomolu je suvi potop.

Sunčanica nije štetna samo po ljudsku fontanelu, nego i po sveopštu prirodu. Veliki čoveče, daj već sagledaj šta činiš i osvesti svoje delovanje prema životu. Indijanci vele: voli život i život će voleti tebe, ali za belog čovu to je nevažno. Treba voleti sebe, makar nam bilo loše. Može i dobro. U sveopštoj propasti, sve jedno je… Sušni period u sprezi za kišnim dolazi nam u goste.

Opominje.

Daje signale da je poslednji čas da se promenimo i ne zaboravimo na pozitivne energije, a ne na poze. Nevaljalstvo ljudi je beskrajno, sve dok ne dođe sam kraj. Onda suze, bez znoja i krvi, iskazuju stanje naše duše. Ugroženi smo, savladani i poniženi jer ne želimo prirodu ni da pohvalimo, zaštitimo je, očuvamo, pored toliko naučnika i naučne eskadrile koji delaju. Za šta oni delaju, pitam se i sam. Ovaj svet jede vode i napaja se sušom. Dokle? Sve dotle dok one same ne shvate da treba da se razdvoje i nastave svoju mitologiju i misiju da kada treba kiše bude kiše, a kada treba sunca da bude sunca.