Tehnologija agresije

 Hranimo se predlozima udaraca, sudara u saobraćaju, ispaljenim hicima iz besa i oholosti. Mediji su glavni promoteri takve tehnologije razvoja psihe. Gledaš i postaješ. Niko više zlo i agresiju ni ne osuđuje, štaviše traže se uzroci u onome na koga je agresija sprovedena. Jedno od najironičnijih pitanja svakako je: ko ga je terao da bude dobar!

Kada svaki dan posmatra agresiju, u čoveku se razvija bezosećaj za tuđu bol. Prolazimo hladno pored palih i srušenih ne usuđujući se da primetimo superiornost jakih i nadmoćnih. Agresija je postala društveno biće. Ako mu se suprotstaviš ili ne pristaneš na njega, bivaš izopšten. Poznata je priča o gavranima. Kada su izdvojili jednog gavrana iz jata i ofarbali ga u šareno i kad su ga vratili u jato, ostale ptice su ga ubile. Nisu mogle da prihvate različitost, pogotovo ne veselost njegovih boja. Jedini zakon čoveka trebalo bi da bude: sloboda! Ali kako to utiče na većinu… Sada je zavladala drskost mediokriteta ili mediokritetska drskost. Nekada su jači frajeri štitili slabije, sada se i oni pridružuju ispoljavanju nasilja. Nema dostojanstva ni među jakima, jaki ne izazivaju jake; jak si tek onda kada poraziš slabijeg.

Humanizam je postao anahron.

Vladavina osrednjosti i površnosti u neprestanom je sukobu sa nezavisnim intelektualcima. Na njih se više i ne napada direktno, ali se moć ignorancije ispoljava više nego ikad. I kako niču humanitarne organizacije, isto tako sve je više spontanog nasilja nad svim i svakim, nad nezaštićenim i neagresivnim. Takav rat pretvorio se u napade kroz reči, u verbalno nasilje u kojem glavnu reč vodi neodgovorni jezik. Kažeš, a ne moraš tako i misliti. Još intenzivnije: ne moraš ostvariti to što kažeš.

Razvila se tehnologija zla, ali sveti rat sa samim sobom protiv unutrašnje i personalne agresije moguće je voditi samo uz lični napor i odluke da sprečimo širenje tuđe agonije. Samo sam možeš učiniti nešto da svojim gestovima ne povrediš prvog do sebe. Čini mi se da je današnji tehnološki napredak zla i agresije upravo „udarac u bol“. Pogoditi strelom, metkom i rečju onog koga je već bol stavio pod svoje okrilje. Agresivni ljudi su slabići ako napadaju slabije od sebe, slabe su bogate zemlje koje produbljuju siromaštvo siromašnih, slabi su i oni intelektualci koji pripadaju establišmentu, partijama ili institucijama, a ne reaguju na nezavisne i slobodne mislioce. Naspram nasilja i tehnike njegovog razvoja i napretka odupire se svaki pojedinac na svoj način.

Pesnik Vladeta Kolarević iz Brezovca, čovek koji tihim hodom piše pesme i sakuplja decenijama narodne umotvorine, veli mi: „Osećam pritisak nedostatka dobrih ljudi.“