To što nestaju šume čoveka ne treba da brine, čoveka treba da brine to što će on verovatno uskoro nestati. Budućnost, izgleda, ne predviđa da i čovek bude njena činjenica. Kao da se sve urotilo protiv čoveka, koji mene još uvek zanima, jer čovek ne haje ni za koga.

On, čovek, poštuje zakone represije i nameta, ali zakoni ljubavi za njega su mislena opterećenja. Čovek nema čulo za harmoniju, nema ni dodatno-spoznajuće osobine za sklad sa prirodom i onim što bukvalno ne vidi. Kad čovek seče šume, on to oseća kao uspešan potez protiv sudbine koju mu je bog tutnuo u ruke. On ni ne sluti da tako postaje rigidni posečitelj onoga na čemu milenijumima opstaje čovečanstvo. On samo zna za posečiteljstvo, nauku kojom uništava sve oko sebe. A misli da će ga komfor spasiti.

Čovek grada ni ne sluti koliki je bol prirode, zemlje, potoka, reka, livada, proplanaka… jer se zavukao u mišju rupu neodgovornosti i u njoj na pristojan način pristaje da propada.

Ovih dana muziku Baha i Hendla zamenjuju zvuci motornih testera. Ništa neuobičajeno, ali – za mene – uvek bolno i nepristajuće. Nije toliko strašno što seku stabla radi ogreva, već što se majstorima za njihovo uništavanje povećava sjaj u očima. Podrigli od piva, uz dodatno tehnološko mentorstvo, oni razvijaju strast za sajlama, vrtilicama i oborenim stablima koje vuku kroz šumu i deru zemlju. Za njima ostaju nemar i raskasapljena šumska plandišta, puteljci, isilovane i odsečene grane… To bi mogla biti slika moderne umetnosti angažovanih umetnika koji, poput Munka ili Frensis Bejkona, vide deformisanost ljudske, otuđene duše.

Problem u muzici motorki je njena monotonost. Čak ni soprani, kada se dodaje gas radi obaranja većeg drveta, ne liče na rafiniranu tugu Marije Kalas, nego je to krik mašine protiv čoveka. Možda, ne znam ni sam, predviđanja da će veštačka inteligencija naseliti automate i robote, zaista, odbaci čoveka kao relevantno biće. Tehnologija je stvorena da ne misli, ali i ona ima svoju evoluciju. Napreduje i razvija se ne fizički nego mentalno.

Dobro, možda bi testere mogle da pomognu, no – mora se voditi računa i o onome što nas hrani dahom (vazduhu, ogrevu trajanja, graditeljstvu). Zatežu se lanci, dodaje se benzin i ulje i sve klizi kako treba da bi neki evrić upao u šlajpik, ali da li je čovek čovek odgovornosti ili zavereno biće permanentnog ropstva. Mazohistički kod jači je od kreativnog.

Ručna testera barem nije pravila buku. Obarala je ali bez pretenzije i ambicije za veliko i moć. Za takvu tehnologiju i ja bih bio. Motorni zubi grizu našu budućnost. Čovek teži zabavi bez istine. Njegov najveći strah je da mora početi da misli. Jer, čovek zna da je to najteže. Nije mi jedino jasno ko ova čovekova nesvojstva koristi (?)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari