Gde su ona lepa vremena kad smo bili samo tužni. Radost se pojavljivala povremeno, ali smo mogli da je zapamtimo jer nije bilo ovolikog opterećenja napretkom. Mogli smo da pričamo o radosti i radujemo se. Nije bilo bojazni da će nas ona brzo napustiti. Sada je tugu zamenila depresija. Stanje koje čoveku ne nudi prestanak. Gde je onaj Fukojama da najavi kraj tuge i depresije u jednom paketu. Tehnologija raste a duša propada i niko ne želi da primeti tu vezu pristiglu iz apsurda. Imaš sve, a ne možeš ništa.
Čovečanstvo, barem ovakvo kakvo ga zatičemo u današnjem stanju, živi u mnogo većoj duševnoj bedi nego finansijskoj. Niče bi verovatno pevao: Jad bi rad da večno traje. Čovek kao da se trajno opredelio za neraspoloženje i negativnu emociju. Cifre rastu, mogućnosti opadaju. Čovek je proganjan od novčanih klauzula i nameta, od njegovih zahteva kao u kovitlacu morskih struja. Zbog toga je sve izgubljeniji. Tužniji. Ne može da se snađe jer, kad je u pitanju novac, izgleda, azila nema. Nasuprot toj socijalnoj zahuktalosti, čovek nikako da sebe malo investira u dušu, samo zbog toga da ne bi bio ovoliko tužan. Ali, u nju se ne investira interesno, već emocionalno.
Emotivna ljubaznost.
Sve nam je dozvoljeno ako drugom ne nanosimo bol. Posle tuga, ipak, dolazi radost, a posle depresije – ispraznost. Bezizlaz.
Nemam neki veliki uticaj na ljude, a ne bih voleo ni da ga imam, ali bih iz dubine naivnosti voleo da svet izađe iz ovakve poremećenosti. Danas je čovek zadovoljan kad ga malo pokradu jer zna da je pljačka ogromnih razmera, čovek je sretan kad ga malo okrnje ili uvrede… ali to nije normalno. Treba da se pobunimo i pokažemo prst u smeru u kom pronalazimo izlaz iz ovakvih zabluda. Radi i kradi!
Možda se i ne treba boriti da sačuvamo stečeno, možemo ga podeliti – to je naše legalno i demokratsko pravo, ali ne treba da nas uče da ako nas materijalno i psihički oštete, ćutimo.
Voleti drugog znak je da ova civilizacija napreduje. Razvija se, još lepše zvuči. Samo drugi može da te izleči iz tvrdokornog besmisla. Tuga je naznaka da nemamo drugog pored sebe. Bez drugog napreduje industrija i farmacija. Tužno društvo, tužan pojedinac. I obrnuto. Jedino je razlika što pojedinac to vidi, a društvo ne.
Ako savremenom čoveku danas predložimo da ne bude tužan, on to oseća kao osudu. Nateran je na trud i savlađivanje opšteg raspoloženja.
Živim za to da bih malo radosti poklonio ljudima, kad to nisam u stanju – tužan sam.
Tuga je pravi odraz čovekovog stanja: nedostatak ljubavi, razumevanja, zagrljaja … dobar dan tugo! Jurca beznađe po šljaštećem trnju. Biti mlad znači ne dopustiti olako da radost prođe pored nas. Tugu ne možeš ni kupiti ni prodati. Ona je tvoje vlasništvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
