Udarac u bol

Čovek se plaši zla i lakše mu je da ga afirmiše nego da se suoči sa njim. Zbog toga niko više ne čita bajke, nego se samo okači o internet. Ljudi kad žele da opravdaju zlo, kažu – „uvek je bilo ovako“, a kad veličaju ekonomsku moć i tehnološki napredak, kažu – „svet ide napred“. To je stvar lične potrebe i koristi, a ne sagledavanja istine. Treba biti hrabar i suočiti se sa svojom patnjom – veli Simon Vejl, kao i sa zlom. Sada ljudi žele svoj život da predaju hibernitetu (nauci o uspavanosti). Revolucije i nisu ništa drugo do želje siromašnih da se približe bogatima.

Šta mene briga da li je uvek bilo ovolikog zla, zlo ovog vremena moja je odgovornost. I tu započinje priča o čovekovom probuđenju. Uvek je bilo ovako i nikad nije bilo ovako, dve opravdane teze koje i nisu opozicione, ali ih treba razlikovati.

Svi se sada sprdaju sa demokratijom, ali demokratija je super stvar jer neguje slobodu svih, zarade svima… svi za sve. Svi imamo srce, bubrege, želudac i dušu… i zato nam nisu više potrebni udarci. Ranjeniku se ne zadaje udarac, već se pomaže.

Kafka je pisao da jedino što imamo jeste naš bol. U našem dobu nagomilao se kao i tehnološki fundamentalizam. Bol se toliko nataložio u čoveku da čovek sve želi da proguta u jednom trenu. On je gladan emocija, nežnosti i prisnosti. Zbog toga je najlakše zadati bol onima koji ga već poseduju. Tako raste kapital superiornosti. Pogledajte samo koliko narasta agresija i arogancija. Svet napreduje, ali još se teško odlučuje da prizna da uživa u tuđem bolu. Treba puno hrabrosti pa se suprotstaviti jačem, ili – odbraniti slabijeg. U vremenu kad je mašina toliko uznapredovala u čoveku, čovek gubi bitku sa samim sobom. Bol se, kao zahtev surovog realizma, umnožava. Možda je uvek bilo bola na ovoj planeti, ali – nepobitno je – sada ga ima i bez razloga. Jer i posle završenog udarca ambiciozne beskrupuloznosti, nastavlja se agonija u ringu. Do beskraja.

Bez čovečnosti u čoveku, čovek će napredovati, ali se neće razvijati. Siromašenjem siromašnih zadaje se novi bol.

Onima kojima je bol zadat najlakše je servirati da su bol sami iskali. Materijalizovanu zahuktalost jedino je moguće zaustaviti duhom. Nismo svi jednaki, ali bi deljenje moglo biti ravnopravno. Zar Gandi nije govorio da je stvaranje siromaštva najveće nasilje. Zato, danas, treba imati puno hrabrosti i odupreti se svetu koji juri u proklamovanu hrabru prepotenciju. I moć.