Umetnost ne trpi reč „sviđa mi se“. Zbog toga, najdirektnijim jezikom rečeno, Andraš Urban čini napor prodiranja u savremeni teatar. On proizilazi iz savremenog senzibiliteta i ne napušta avangardu. Njegov pozorišni kredo mogao bi biti: iz vulgarne biblije sačiniti svete tekstove.
Znači, nije u pitanju Breht, Šekspir, Ristić ili Bora Stanković, nego autorski tekst koji ne presahnjuje u istraživanju. Avangarda čeka avangardiste. Andraš se ne zabavlja jer se danas više nego ikad estetika pretvorila u politiku zabave, on politizuje depolitizujući (mogao bih reći i demistifikuje) našu stvarnost. Sagledava. Umesto da narod ekonomizuju, oni ga politizuju. Tu je, naravno, potreban angažman misleće režije. Andraševe predstave se suprostavljaju nekultivisanoj perfekciji uspavljujuće omame vašara. A ko su ti koji to instrumentalizuju? Oni i oni. Političari i narod. Večni sukob i večna neraskidivost. Zato njegova vrsta teatra pripada angažovanoj refleksiji: Jednostavno – Suptilno! Urbano – ruralno… rudimentarno brutalno!
Urbanov teatar je jednostavan. Izgladnela scena, stolice i akteri, energija, ritam i detalji koji uzbuđuju samu scenu i ustoličenog konzumenta. Tu su tekstovi bit-generacije, inventivne psovke i asimetrični elementi scene koji više podsećaju na život nego na glumu. Na taj način i „Koštana“ dobija novi-stari značaj strasnog uzbuđenja i kafanske versifikacije u kojoj čovek uvek ostaje od krvi i mesa. Sklon tučama, vođenju ljubavi i pesmi. Sada nam više treba „Koštana“ od politike koja nas zaglupljuje i umrtvljava. Ispred čoveka uvek ide patnja. Večni song.
Malarme veli da poezija ima zadatak da osveži reči. Urban to čini sa scenom na kojoj glumci ne moraju da imaju kostime, mogu da se skinu goli i svojim telima i dušom ispolje emociju, ekspresiju i atmosferu svakog dela – baš sada, kada su nam naše oči najpotrebnije. Ogoljenost scene kod Urban-a je retinalno umivanje naspram manipulacije. Istina je uvek bila teška, a sada je teško dođi i do te teškoće. U sceni kada se glumci polivaju vodom iz flaše po glavi to možemo simbolički prepoznati. Naš mozak treba okupati, a ne isprati.
Država je jaka kad stimuliše one koje bi trebalo da zatvara. Kad uđeš u carstvo novca postaješ „car“ – nataknem te na kar, slogan je izgubljenog teatra. Zbog toga Andraš traga za pasošem koji će nas odvesti do čoveka strasti, brzine i dinamike iz bića (može i pića), čoveka koji će prevazići nacionalne suženosti (zar je bitno da li si Mađar ili Srbin), bitna je tvoja nesnalažljivost. Zato Urbanove predstave teže interkulturalnosti, a ne multikulturalnost. Lako je sprovoditi rasparčanu nacionalnu kulturu, treba je povezati… ali političari se toga uvek najviše plaše, pa sigurno utočište pronalaze u nacionalnim bunkerima. Počela su da smrde tela Bude i Hrista zbog budista i hrišćana. Treba nam Eros! Psovke nas približavajući drugoj naciji, drugom čoveku, ako u njima nema „našizma“, već poetike i potrage za edenskim osećanjem iz najdublje dubine strašila koji se zove – čovek.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
