Pravu sliku čoveka mogli bismo skenirati tek onda kada bi sam čovek priznao svoje namere, a ne da se krije iza njih. I sad se pitam zbog čega čovek izbegava lepotu, slobodu, stvaranje samo zato da bi bio običan rob postojanja ili običan rob ispoljavanja moći nad drugim. Čini se jednostavnim, ali te dve klase kao da su povezane neraskidivošću sadizma i mazohizma. Biti iznad drugog strast je kojoj je teško odoleti, ali sličan zahtev nalazi se i u ovisnosti onih koji su ispod i neprestano žele da budu podređeni.
Stara indijska poslovica veli da je samo onaj pravi duhovni pored koga se niko ne oseća uniženim. Čovek duha mora uzdići bližnjeg pored sebe i dati mu šansu za neinferiornost. Snagu i moć treba iskoristiti za graditeljstvo, a ne za vladavinu nad drugima. Mladi koje susrećem u ogromnim količinama, a sa kojima vodim i pomalo rat, sve više nameću lično stanje nad tuđim. Žele supremaciju. Osećaju se dobro kad momentalno drugog ponize, ukažu mu da je loš i bezvredan, a oni superiorni. Ono što se ne vidi, to je vizuelno. Učinilo mi se da će to biti samo prolazna faza, ali nije. Takvo ponašanje se širi, postaje zahtev i stil kojima se teži. Čovek instinktivno oseća da je jedan od najvećih kompleksa kompleks krivice i da tu treba udarati. Pokušaj odbrane je novi vid umotavanja u mrežu u koju si bačen da ne bi reagovao. Skoro da nema odbrambenih mehanizama nad ljudima koji vešto barataju stilom nadmoći.
Volja za nadmoć mogla bi se zameniti voljom za pomoć.
Retko ćete danas sresti ljude koji žele da pomognu, da ispolje solidarnost, da pohvale drugog… retko je to susresti u doba u kome interes biva jedino delo zapovesti. U stvari, interes zamenjuje svih deset zapovesti i uči čoveka proždiranju i životinjskom delovanju. Kad se kaže borba za opstanak, ne misli se na borbu protiv drugog, bez obzira na jačinu, nego se misli na snagu koja može da savlada postojanje. No, kad je u pitanju volja za nadmoć, nije u pitanju samo sila, već i lukavstvo negiranja tuđeg postojanja. Može samo da pobedi onaj čije su mišice jake i koji ima oružje, ali kakav je to svet. Svet koji se ne obazire prema drugim i za drugog. Takav svet pobede u stvari je najveći poraženik. Jer, to bi mogao biti i predlog demokratske pažljivost, svako treba da živi na ovom svetu i slab i jak, i lukav i naivan, sposoban i nesposoban – treba svet nekako drugačije ustrojiti od strade kojom se krenulo. Bol ne treba povećavati. Ostavljeni žudi za ostavljačem, a nejak za onim koji može da ga upregne ili uvredi… ili ponizi… Zato se ne čudim zašto je Van Gog voleo prostitutku. Zato što je sa njom bio ravnopravan . Niko nije želeo da razume njegovu humanost i njegovo slikarstvo – tek kasnije stiglo je uramljeno bogatstvo.
Kad danas mladim ljudima kažeš da se Marsel Dišen zove Marsel Dišen, oni odmah otrče iza kuće i to proveravaju na internetu. Postojim, ali sam negiran. Samo postojanje je negacija, ali za sve.
Oni koji su danas moćni i nadmoćni možda će već sutra biti ispod naglašeno uniženih.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
