Vrline i greh

Može i nagrđeni jer ovo doba, kao i Rableovo, podložno je za sprdačinu i ismejavanje. Ovo je doba svakovremensko, sklono kvareži, podvalama, ljubavnim nesposobnostima… možeš da poželiš da se ženiš, ali pitanje je da li ćeš se i oženiti. Teško je ostvariti zamisli, pogotovo ako su ispravne.

Kod Mlađenovića smeh je filozofija. Svi smo na tenderu. Pitanje je samo da li će nas neko kupiti ili neko prodati. Duboki koren ovisnosti o grehu i njegovoj čovekovoj krivici uvek je na snazi. Optužuje nas policija, crkva, lažni moral, politika, ekonomija, kultura… Zato što je sve korektno. Čovek je biće sa naslednim osobinama. Beket je govorio, sprdao sam se sa čovekom, ali da budem iskren – voleo sam ga! I u ovoj predstavi mi prepoznajemo autorovu nostalgiju za vrlinama, ali i grehom koji nas osvežava. Jer ako senka ne zna da mi postojimo, onda ni senka ne postoji za nas.

Moderni duh vremena iskrivljen je referatima. Tamo gde nema ljubavi, sve je rat – veli Mlađenović. Ipak je lepše živeti sa erotskim pokretima ženskog tela koji je osmislio Ferid Karajica, a izrežirao Vladimir Lazić u izvedbi Šabačkog teatra. Kolektivne slike, vodvilj i neopterećena scenografija čine da se prisetimo Paradžanovljeve mudrosti – Pevaj i umri! Autor teksta nastojao je da ne ispusti značenje sočnih psovki jer one obnavljaju pamćenja onog doba dok još čovek nije bio pao. U psovkama je rajski naboj narativnog iskaza. One nisu pretnja niti kazna, već inauguracija seksualnog zavođenja. One nose bezopasnost koja nas spaja.

Greh i vrline su upisane u nama, ali nisu naš arhetip. Oni su naša kuća u kojoj jezik lako dominira. Ne treba osuđivati grešnika, nego greh – kaže stara monaška izreka – a najveći je greh ne verovati u bezgrešnog čoveka. Zbog toga je cinik Sioran filozofski pevao – da vratimo nekako vedrinu ili ćemo umreti. Smrt nije kič. Ovaj život smo ionako dobili budzašto. Sve su to naznake i crtice Mlađenovićeve skandalozne komedije i opredeljenja da vratimo Rablea na scenu obnovljene stvarnosti. Treba mnogo znanja pa živeti – dragi moj, Valeri. Usuditi se da podstakneš iracionalni drhtaj u stomaku smehom nije šarlatanstvo, već odbir za smehotvornost. Gabor Lenđel se pobrinuo da ova drama dobije svakodnevnu muzikozvučnost, a da sve nadjačava strahote svakodnevice. I slatke stranputice koje nam je Mlađenović – poput onog iz šesnaestog veka – servirao u vidu grotesknih zavrzlama i nedokučija samog života. Jer, ako te svi izdaju, oni u koje si verovao, ne preostaje ti ništa drugo nego da razbiješ frigidnost vremena u kojem jesi.