Lično, ponekad, pomislim da sam ja kriv što se svet pretvorio u deponiju i prostorni nemar. Putujem stopom i ne mogu da se načudim tolikoj nepažljivosti kraj puta, po ulicama ili na trgovima. A onda mi pada na pamet, eto, da ja to svojim očima ne primetim, možda bi svet, ipak, bio čistiji.
Onda me prekrije drugi unutrašnji glas koji kaže: Ne, samo viči i deri se u ime čistote. Ja vidim, ali tuđe oči ne žele ništa da primete, čovek čak ni ne okreće glavu od zagađenih prizora jer se navikao na njih. Herman Broh je zapisao – Čovek je smeće koje stenje. Od ovolike zagađenosti stvara se zgađenost nad svetom i egzistencijom. Meni, lično, muka je od ovakve zapuštene stvarnosti.
U prirodi je još gore. Neprirodno je videti plastične naslage na zelenim poljima, pored potoka ili u njemu, po granama… Najteže je očistiti plastično đubre iz potoka jer se džakovi, kese, flaše, zakače za korenje i teško ih je izvući iz tog agresivnog zagrljaja. Nigde čoveka, a plastike na tone. Na prvi pogled pomisliš, čovek je nevin… ove prizore „plastokalipse“ stvara samo plastično đubre. Da se sada pojave bogovi, ni oni ne bi znali šta da rade. Đubre rasuto na sve strane, znak je čovekove zagađene nutrine. Plastika vrti gde savesti nema.
U svemu ovome sagledavam pragmatički katalizam (može i kapitalizam) i profitabilne ambicije koje se ne zaustavljaju u sopstvenom nagonu ka napretku (ali samo ekonomski i samo jedne grupe ljudi), pa se pitam: Šta dolazi posle budućnosti!
Možda je sada već kasno. Đubre je uzelo maha. Teško ga je sprečiti, još teže očistiti. Danas i ako težimo čistoći, čistoća neće više ka nama. Naša sudbina postaje: biti uvaljen u silovanost do guše. Čovek-neautor ne zna šta da učini, a još manje želi nešto da učini. On mirno, kao u Mišovoj pesmi, posmatra iscrpljenost ljudskih osobina, a nečistoću oseća kao svoj gen.
Sve je manje prijateljstva između prirode i urbane logike. Nemilice se izbacuje lično nezadovoljstvo i pristaje na samoprevaru. Nikome ne treba toliko koliko se proizvodi i kupuje i niko od te količine proizvodnje neće moći da očisti ovaj svet. Udaljenost se pretvara u neprijateljstvo. Kad bi ljudi iz grada živeli malo sa živim bićima, a ne sa asfaltom i betonom, siguran sam, ne bi bili toliko bezosećajni prema uništavanju tolikih zelenih površina. Čovek kao da mrzi prirodu, moje misli idu u tom pravcu kad pogledam naturu povređenu od izbačenih otpadaka, ne razmišljajući da je to čovekova suština i da se čovek likom sve više identifikuje sa zagađenim otpacima.
Priroda ima navike, kaže Frensis Bekon, ja se nadam samo da se ona neće naviknuti na ovakav nemar, nego da će uz pomoć svoje inteligencije ubediti (ili pobediti) čovekov greh zagađenja.
Čistota nije stvorena da je varamo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
