Zdravo

Oko nas je bila velika praznina koju priroda nudi. Prolazeći pored njih rekao sam im – Zdravo, prijatelji… i klimnuo glavom. Ali oni nisu ni glavu podigli. Nisam se osećao uvređenim ali mi je bilo žao da mi nisu otpozdravili. Nisu me ni pogledali. Nisu čak ni izbegli pogled, jednostavno bili su zaleđeni i nezainteresovani za slučajnog prolaznika. Izgledali su izgubljeno. Nekada su seljani na pedeset metara vikali: Ej, stani da se zdravimo, da se malo ispričamo, kako si komšija?… Nije im bilo teško da pređu ni po kilometar samo da se ispričaju. Sada je čoveku teško da otvori usta, sem kada jede. Ili kada drugog gricka po duši. A možda, pomislio sam, nemaju šta reći, pa ćute. Govor je naša kuća, a sada svi živimo bez doma.

Najednom palo mi je na pamet, kakva lepa reč – Zdravo!

Ona označava zdravlje, to je želja da neko bude zdrav već pri prvom susretu. Reći zdravo znači priuštiti međusposobnost protiv svih bolesti. Jer, kada si sposoban da nekom kažeš zdravo, bolest već počne da beži. Možda je ovo društvo (kao i epoha) potpuno bolesno. Na delu je, svakako, psihotropija. Zato ljudi više neće bližnje pozdravljati jer ih pozdrav može odvratiti od trka za parama, novcem i marijašima.

Saznanje da će ljudi uskoro jedni pored drugih prolaziti kao pored groblja nije olakšalo moj doživljaj sa slučajnim prolaznicima u šumi. Moj uvid je da putnika na putu treba pozdraviti. Postoje ljudi koji čim ustanu sami sebi kažu – Zdravo! Time se diče jer znaju da ih u toku dana niko neće osloviti rečima koje se susreću.

Čoveka nigde, a ljudi sve više!

Da li je u ljudima (kolektivno) narasla potreba za bolešću više nego za zdravljem. Možda?! Ili je bolest samostalno napredovala u odnosu na zdravlje. Ta trka je dobijena kad je čovek zaboravio da je njegovo prirodno stanje harmonija tela, duše i duha. LJubaznost za drugog je najveći medikament protiv svih bolesti. Ili kada prvom do sebe poželimo da bude zdrav, i sami postajemo zdravi. Zato nije slučajno što je nikao Pokret zaljubljen u život pozdrava. Poželeti nekom dobar dan ili laku noći, ili nazdraviti uz čašicu elementi su bega od ispraznosti. Pre bih živeo u paklu sa ljudima nego u Raju sam, samo zato da bih nekom mogao reći – Zdravo!

LJudi se sada otimaju za (i)metak, a zaboravljaju da reči vrede više od svih nagomilanih materijalističkih svetova. Duhovni pad neće moći da se izbegne sve dok nam je mozak uvijen u zavoje imućstva. Bičevati problem znači obićevati predmete. Učiniti ih živim za život. Okružen stvarima čova zaboravlja na najobičnije obrede iz ponašanja i pažljivosti. Konformizam postaje nehumano kretanje u mestu. A Peti Smit peva – U pokretu je blagoslov. Kada se krećemo, susrećemo se, zapažamo bližnje oko sebe samih, gledamo se u oči i pozdravljamo.

Radost je kći sećanja.