Pre dva vikenda posetila me je prijateljica Nena Milenković, profesorka psihologije na Novosadskom univerzitetu, sa desetak prijateljica čiju lepotu nije bilo teško registrovati. Kod mene su u kući, raspoložene da dva dana provedemo u prijatnoj komunikaciji i druženju koje nudi nove, obnovljene tendencije poženstvenjenja, počovečenja i pokomuničenja … Čovek iskonski teži da bude biće poštenja (prema sebi, a zatim prema drugim) i osmeha. Treba u ovom besmislenom svetu, ipak, pronaći smisao. Nena je, inače, moja prijateljica preko dve decenije. Kad želim da je opišem, učinim to u dve rečenice. Kad se sa njom dogovorim da se vidim za tri meseca u dvanaest i petnaest minuta, na toj i toj lokaciji, više ne treba da se čujemo telefonom, ili naknadno dogovaramo. Sa njom je dogovor – prijateljstvo.

U mom šumskom domu je ta dva dana posejana prijatnost anime koja u industrijskoj stvarnosti sve češće negira nežnost. Jednoj od prisutnosti devojaka, Ceci, kažem kako njihova posteljina miriše na ženstvenost. Maja mi dobacuje, pa stavi i ti prašak pa će isto tako mirisati. Ali nije tako. Kad žena stavi peruće elemente u vidu sitnih granula, posteljina miriše na zaljubljenost. Njena sestra Duda, čim je vidim prisetim se Gertrude Stej. Nema opravdanja, ali možda zbog onog Du-du… dudududu! Kako je svoju poeziju čitala epohalna pokretačica moderne umetnosti, Gertruda. Slavica i Julija mi najviše pomažu oko praktičnih poslova. Tu su i dva momka. Steva i Vlada, pa još dva momka, Isa i Ognjen, ludiranja i revolucije je napretek. Isa stalno veliča Uga Čaveza i socijalne promene koje je inicirala Latinska Amerika. Dve Amerike, a takva razlika u poimanju epohe. Celo društvo konstatuje da je ovaj vek vek lične odgovornosti i da treba lično nešto učiniti. Zato stalno za obedom pevamo mantru koji smo sami skrojili – „Učini nešto lepo, učini nešto dobro… učini nešto vešto, učini nešto lepo…“ Dovoljno je i malo, samo nemoj da dozvoliš da te zagrli pasivnost. I svi – opet – primećujemo kako da dozvoliš da te zagrli pasivnost. I svi – opet – primećujemo kako i u gradu sve više iskaču primeri pozitivne inicijative. Izgleda da je ljudima dojadilo, i dosadilo, socijalno uvreženo i odobreno zlo. Menjaju se pod uticajem nagona za dobrotom, kao što travke maslačka iskoče pod linijom ispucalog asfalta. Bez kontrole. Goca, prijateljica iz Nemačke, rafiniranom bojom sede kose, afirmiše tihost i svoju nenametljivost restauratorskog zanata u manastirima. Ana iz Podgorice samo puši. Ja joj kažem, gde vidim dim, znam da si ti tu. Maju i Mariju slabije primećujem, ali u subotu uveče pričaju mi o knjigama. Tek tada primećujem njihov valer suptilne primećenosti. Tanja, žena sa prelepim oblinama, stalno traži vode i metlu da mi nešto pospremi, posebno voli veliku varjaču i sa njom vrti cicvaru od belog kukuruznog brašna. Sandra, devojka u crnoj majici i crnim pantalonama, kupuje mi knjigu. Radujem se, ali je molim da i neki esej o prirodi pročita. Onda će, kažem joj, imati smisla i dalje pisati. Kad neko čita tvoje tekstove, tekst dobija na bićevitosti. Najmlađa je Vladislava, zovu je Vlajka, glumi sa mnom u improvizovanoj etidi u kamenoj kući. Sveće podstiču da naše pokrete publika doživi kao pravo, istinito pozorište. A ona i ja samo osećamo duh zajedničkog ritma, dva tela i jedno spajanje sa znojem. Biserka samo posmatra. Pitam se zašto ljudi ne mogu uvek i na svakom mestu da žive ovako lepo. Tamo gde je ženska komuna muškarac ne može da ne bude muškarac.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari