Nedavno sam imao priliku da popričam sa jednim našim „gastosom“ na radu u Italiji. Kada sam saznao da većpetnaestak godina živi u Vićenci, obradovah se da podelim moja sećanja na grad koji mi je urezao neizbrisiv utisak o graditeljskom skladu i odmerenoj lepoti. Naravno, ovaj naš zemljak nije tamo otišao zbog ovih atributa, većzbog razvijenosti, koja ovo mesto sa 120.000 stanovnika većnekoliko decenija svrstava u sam vrh italijanske privrede. Ipak, nisam očekivao da neko ko je tamo godinama ne zna ni nazive svetski poznatih građevina, niti je čuo za Andrea Paladija, stvaraoca koji je za Vićencu i celu pokrajinu Veneto isto što i Mikelanđelo za Firencu i Rim.
Ništa čudno, prisetih se ja jednog Amerikanaca, i to studenta arhitekture, koji me je u Vićenci pitao koja je razlika između balustrada i kolonada, verujući da sam ja mnogo bolji stručnjak, koji šetka po Italiji u potrazi za korenima svog obrazovanja. A gimnazijsko, i na istoriji umetnosti prilično neobavezno dvogodišnje saznavanje, upravo me je zaustavilo u Vićenci, na jednom od putovanja ka Milanu da vidim Paladijeva remek-dela. U jednom od njih, Teatru Olimpiko sretoh i veselog Jenkija, koji je nošen instant informacijama Mišlenovog vodiča gledao pozornicu sa dubokom perspektivom i gledalište koje je građeno prvi put namenski, još od antičkih vremena, isključivo za pozorište. Ipak, njegove slip-čip brošure pomogle su mi da pronađem jeftin smeštaj i da provedem tri dana u gradu koji je graditeljski sušta suprotnost obližnjoj nakićenoj i „dolče“ Veneciji i nova stilska stepenica pažljivo planirane komšijske Padove.
Gradovi srednje veličine na severu Italije inače imaju nešto što ih čini specifičnim, a ono što je slično gotovo je uvek u renesansnom korenu. Pa ipak, to nasleđe iz vremena srednjovekovnih gradova – republika ima u svakom od tih mesta poseban arhitektonski i urbanistički stil, zahvaljujući pre svega zahtevima i ukusima porodica vladara i mecena iz tih vremena i „njihovim“ arhitektima, vajarima i slikarima.
Neki od njih bili su toliko značajni da su prevazišli značaj mesta rođenja ili rada, a Andrea Paladio, čiji je domicilni teren bila Vićenca, ostavio je toliko toga u praksi i teoriji da se slobodno može reći da je jedan od najznačajnijih arhitekata-urbanista u svetu. Iako je stvarao sredinom 16. veka, njegovi uticaji i čitav pokret – paladijanizam – protegli su se čak i posle dva-tri veka širom zemljine kugle, od Engleske i Škotske, preko skandinavskih zemalja i Rusije, sve do Sjedinjenih Država.
Oni koji su videli njegova dela u Vićenci, formirana prema dotad zanemarenom rimskom antičkom uzoru, i njegovom „duhovnom pretku“ Vitruviju, videće sličnu matricu u Londonu, Dablinu, Sankt Peterburgu, Helsinkiju, Vašingtonu i brojnim južnjačkim predelima SAD. Uspešne izvedbe, ali i kičerske replike na osnovu njegove Vile Rotonde, posejane po celom svetu ostaće još dugo najumnoženiji „spomenik“ jednom arhitekti u svetu, ali i veza s gradom u kojem je ovaj kamenorezac prvo dobio obrazovanje i umetničku slobodu, a kasnije novac i podršku za ostvarenje svojih graditeljskih snova. Zbog toga je Vićenca, iako turistički u senci čak i obližnje Padove i Verone, neizostavna i dobro očuvana karika u istoriji svetske arhitekture.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
