Eks-ju internacionala protiv tajkuna

Ljubisav Orbović, predsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije (VSSSS) i jedan od potpisnika Povelje, tim povodom ističe za Danas da nema ničeg čudnog ili skrivenog u ljubljanskoj akciji, jer je osnovna svrha tog sporazuma „zaštita radničkih prava koja ne može uspeti bez saradnje i solidarnosti“.

Međutim neki komentari čitalaca, pogotovo sa hrvatskih veb prezentacija, navode i to da je reč o zakasneloj reakciji „istrošenih i podaničkih sindikalaca“ nakon serije protesta u susednim zemljama, pokrenutih i organizovanih uz pomoć društvenih mreža.

MEGAFON I GEDŽETI

Da li je moguće očekivati da se sindikalnim megafonom nadjačaju elektronske sprave-gedžeti i androidne sposobnosti onih koji ih upotrebljavaju? Da je radničkim organizacijama poprilično strano savremeno komuniciranje, nije neophodno dokazivati. Dovoljno je samo pogledati njihova glasila, sajtove i saopštenja za javnost pa se zapitati da li će moći da odgovore izazovu i da nekako involviraju ili prevaziđu „konkurenciju“ koja je u poslednje vreme okupirala trgove i ulice.

U predizbornoj Srbiji, na sreću, to neće biti veliki problem. I to ne samo zbog toga što je pre pet dana ovdašnja fejsbuk gerila studenata i nezaposlenih jako loše prošla. Izgleda da je tu mnogo „jači“ razlog što su u Srbiji najbitniji moć i novac, jer ovde, čak i u borbi za bolju budućnost uspevaju samo oni kojima je već bolje. Da nije tako, granski sindikati prosvete i javnih službi, ojačanih policijskim kolegama, ne bi krajem marta u Beogradu uspeli da okupe rekordni broj članova u odnosu na slične zborove prethodne decenije – čak 15.000 radnika.

Kad je reč o internet prozivkama da je na delu pokušaj odgovora na fejsbuk proteste koji imaju i anarhističke elemente, čelnik srpskog samostalnog sindikata tvrdi da nema ni primisli da radničke organizacije hoće da budu amortizeriu socijalnog nezadovoljstva.

– U pitanju je tradicija i svest o potrebi da se udruženi suprotstavimo svemu što ugrožava i umanjuje prava zaposlenih. Tačnije, podižemo na viši nivo one aktivnosti koje smo već godinama vodili, kada još nije bilo fejsbuka i angažovanja proisteklih iz takvih okupljanja. To što čine mladi, većinom oni koji nemaju posao, pa zato i nisu u sindikatima, nije problem, niti smo mi u nekoj konkurenciji, navodi Orbović. On dodaje da se različitim performansima i akcijama uz pomoć društvenih mreža ali i bez njih traže istomišljenici, podrška, iskazuje revolt i neslaganje.

– Kada ste nezadovoljni i u situaciji iz koje se izlaz ne nazire, a to ne možete otvoreno da iskažete, tražite način da to sa nekim podelite. To je potpuno normalno, a profile na Fejsbuku imaju milioni korisnika, pa se tu lakše nađu „srodne duše“. Uz neku vrstu cenzure, to je daleko zdravije od psiholoških posledica dugotrajnog ili latentnog nezadovoljstva i stresa, kaže Orbović i dodaje da se ciljevi obe vrsta angažovanja često poklapaju, ali naglašava da se sindikati zalažu za rešavanje problema dijalogom, za vladavinu prava i u institucijama.

– Ako može kapital da se ukrupnjava, zašto ne bismo mogli i mi. Pokušaćemo da sprovedemo istovremene pritiske na nacionalne vlade, a osnova svega jeste solidarnost. Zajednička pitanja biće zakoni o radu i o penzijsko-invalidskom osiguranju, kao i svi drugi propisi koji regulišu prava zaposlenih. Na skupu u Ljubljani već smo svi podržali slovenačke sindikalce, koji će na referendumu odlučivati o nekim pitanjima zakona o radu, koji za njih nije prihvatljiv. Ako takav zakon prođe u Sloveniji, to može da očekuje i radnike u celom regionu, precizira lider VSSSS.

TRADICIJA SA „GREŠKOM“

Vehid Šehić, kopredsednik Igmanske inicijative za BiH, ističe za Danas da je skeptičan u vezi sa delovanjem sindikalnih organizacija na prostoru bivše SFRJ, i pojedinačno i skupno.

– Njihove politike su različite, nisu prihvatili standarde iz Evrope i SAD gde su sindikati veoma jaki, još uvek je prisutan trend iz prošlog sistema kada su bili vezani za određenu ideologiju i suprotstavljeni su čak i u okvirima pojedinih država, naglašava naš sagovornik. Ipak, on pozdravlja potpisivanje Povelje koju vidi kao pozitivnu poruku političarima jer, kako je rekao, najviše zabrinjava to što smo izgubili osećaj solidarnosti.

– Ovde je više od 100.000 radnika bez posla, a država nije obezbedila politiku koja bi štitila njihova prava. Nije učinila ništa da oni koji imaju veliku imovinu izmiruju obaveze prema njima. To je gore od robovlasništva, jer radnici rade, a ne primaju ništa, tvrdi Šehić. Kada je reč o Fejsbuk protestima, on ocenjuje neće uroditi plodom.

– Najugroženiji građani ne koriste Fejsbuk niti internet. Protesti neće dati rezultate, ako ih organizujete bez pravog lidera, kao što je nedavno bio slučaj u Beogradu. Izgubili smo bitku za socijalnu pravdu bez koje nema demokratije, a zadatak sindikata je da to promene, kaže sagovornik Danasa.

SOCIJALA I EU SKEPTICIZAM

Slično mišljenje ima i Denis Kuljiš, hrvatski novinar, koji ocenjuje da je, pre svega, sindikalni pokret u Hrvatskoj nekvalitetan.

– On se u krizi jedino nametnuo kao glas socijale. Ovdašnji lideri sindikata problematični su u moralnom, političkom i intelektualnom smislu. Više se radi o „animaciji rulje“ nego o organizaciji koja bi štitila profesionalne interese radnika. Osim toga, sindikati su veoma raznovrsni, smatra Kuljiš i naglašava da su radničke organizacije u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji „nebo i zemlja“, jer su i njihovi okviri različiti.

– Ne vidim konkretni prostor za konkretno jedinstvo. Reč je o manifestiranju nepostojeće solidarnosti.

Kuljiš ocenjuje i da su protesti u Hrvatskoj bili heterogeni, sa dubokom socijalnom bazom, ali da su njihovi učesnici objedinjeni u zahtevima da se brže promeni vlast, da bi se ubrzao i proces pristupanja EU. Komentarišući paljenje zastave EU u Zagrebu, on naglašava da taj čin nije odraz raspoloženja celokupne hrvatske javnosti, te prognozira da će se na referendumu 60 odsto građana ipak izjasniti za ulazak u Uniju.

– Nije reč o skepticizmu prema pridruživanju EU. Problem će, međutim, biti nedovoljan odziv na referendumu, jer će glasati samo 50 odsto građana, ali će se 60 odsto njih odlučiti za evropsku opciju, kazao je Kuljiš.

Surevnjivost neće proći

Na pitanje da li će problem u saradnji biti i činjenica da su u „Solidarnost“ uključene različite centrale iz istih zemalja, koje su često surevnjive ili su čak u otvorenom sukobu, Ljubisav Orbović odgovara da će oni koji ne prevaziđu uske interese, sebe eliminisati iz šireg radničkog pokreta, a zatim i sa sindikalne scene pojedinih zemalja. „U Povelji je naglašeno da potpisnice mogu biti reprezentativne sindikalne centrale i mi ćemo taj kriterijum poštovati. Moramo sarađivati na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom planu, a ta potreba će sve više rasti.“

Ciljevi Regionalnog sindikalnog saveta

Savez samostalnih sindikata BiH, Savez sindikata Crne Gore, Unija slobodnih sindikata Crne Gore, Savez samostalnih sindikata Hrvatske, Konfederacija slobodnih sindikata Makedonije, Savez sindikata Makedonije, Savez slobodnih sindikata Slovenije, Savez samostalnih sindikata Srbije, i srpski UGS Nezavisnost osnovali su Regionalni sindikalni savet „Solidarnost“, a preostale centrale iz ovih zemalja mogu pristupiti Savetu ukoliko budu reprezentativne. Osnovni cilj delovanja Saveta jeste poboljšanje radnih, materijalnih i socijalnih uslova radnika. Elementi zajedničkog rada su razvijanje solidarnosti i zajedničkih akcija, razmene iskustava i informacija, stručne kosultacije i edukacija sindikalaca. Podsticaće se i saradnja granskih i teritorijalnih oblika sindikalnog organizovanja, preduzeća i multinacionalnih kompanija, a tu su i razmene iskustava u prilagođavanju standardima EU, edukacije o evropskim projektima i učešće u njima, i praćenje preporuka Međunarodne organizacije rada.