Kada smo pisali o vetro-biznisu, odnosno o pokušajima da se energija vetra „prevede“ u profite tašna-mašna firmi iz poreskih rajeva, nismo naglasili da je po potencijalu to jedan od „najslabijih“ obnovljivih izvora energije u Srbiji.
Poenta je u tome da su se i za tako mršavo prase na gozbu pozvalo obilje zainteresovanih „investitora“, podstaknutih EPS-ovom politikom subvencionisanja električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora (gotovo duplo veća cena od „normalno“ dobijenih kilovata). Pitanje je zašto takvih ulagača nema dovoljno u ostalim segmentima spektra novih i obnovljivih izvora energije?
Na primer, Srbija je najbogatija neiskorišćenom bio-masom, geotermalnom i solarnom energijom, a retki su primeri da se tu nešto značajno promenilo u odnosu na period od pre dvadesetak godina. Pa ako su investitori u vetrenjače toliko zabrazdili i uskoro će, uprkos dugogodišnjim procedurama sa dozvolama i papirologijom, i naše vetrometine krasiti stotinak vetrogeneratora ukupne snage jedne srednje hidroelektrane, zašto onda kod nas nema barem toliko sistema koji će proizvoditi energiju iz drugih izvora? Ako smo već morali od Kineza da tražimo kredit za novi blok u Kostolcu, što će biti prva veća investicija u EPS-u nakon par decenija, nismo li mogli nekako da podstaknemo sijaset drugih investitora i kreditora ili da ih namenski dobijemo iz fondova Evropske unije?
Odgovor je prilično jednostavan – iz vetra i delom iz mini hidroelektrana direktno se dobija struja sa pomenutom stimulativnom cenom (investicija se vraća za pet do osam godina, sve posle toga je dobar profit) dok je kod pobrojanih izvora uglavnom to „sirova“ toplotna energija za koju država nije našla prava rešenja, iako to EU neprestano traži. Pored toga, vetro i hidroturbine, delom i solarni sistemi, ne iziskuju mnogo zaposlenih, naprotiv, a zna se šta tajkuni obožavaju – manjak radnika, višak para i ekspres zaradu. Nije da nema izuzetaka, ali oni se svode na pojedine „herojske“ projekte. Tako sada šabačka lokalna samouprava uz pomoć sredstava EU gradi toplanu na bio-masu, slično radi Čajetina sa toplotnim pumpama i geotermalnom energijom, nekoliko privatnika je uložilo dosta u velnes centre pored izvora tople vode, a u Beogradu stranci grade objekte sa toplotnim pumpama i solarnim sistemima. Tu je i prva vetrofarma firme Miodraga Kostića pored Kule u Vojvodini.
Sve bi to, naravno, išlo brže, masovnije i efikasnije da se država bolje snašla i da ono što je pobrajano sistemski pretvori u direktnu korist, koja se vidi kroz uštedu električne energije. Ako, na primer, neka nova farma svinja, korišćenjem đubriva i bio mase proizvodi i sagoreva metan za svoje potrebe i tako drastično smanjuje zagađenje i potrošnju struje morala bi da ima neki benefit. Makar kroz beskamatni kredit za izgradnju postrojenja, ili da mu država ponudi besplatno malu turbinu, koja će od tog gasa proizvoditi struju i za EPS, pa kad se investicija isplati da im je ostave u amanet. Ima takvih i sličih rešenja za nove i obnovljive izvore energije svuda po zemljinoj kugli, pa i pomenutoj Kini, koja najviše na svetu proizvodi energiju iz stajskog đubriva.
Dakle treba samo prepisivati i početi sa primenom oprobanih tehnologija, pogotovo što se tu podrazumevaju brojna radna mesta. Valjda subvencionisanje stranaca i domaćih investitora, važi i za ovu kategoriju posla. Može li fabrika za proizvodnju solarnih kolektora da bude investicija postojećih firmi u Srbiji, npr. FAP-a i onih koje se bore da ne odu u stečaj, uz pomoć države i banaka? Da li je dobro što dajemo pare „šrafciger ulagačima“ koji mizerno plaćaju radnike za mukotrpan rad, ili je pametnije da podstaknemo mačvanske gazde da iz tople vode proizvode povrće, kilovate, nove velnes goste i radna mesta. Može li država po ugledu na Šabac, da traži grantove od EU za bio-toplane gde god je to moguće?
Odgovori su toliko očigledni, da nije čudno što već i stručnjaci postaju frustrirani i počinju da veruju u neku zaveru vlasti i javnih preduzeća protiv samih sebe. Jer kako drugačije komentarisati, na primer, činjenicu da čak i Beograd leži na geotermalnom bogatstvu jačem od 1200 MW, koje ni ne pomišlja da koristi, iako je to više od trećine energije koja se koristi za grejanje na teritoriji glavnog grada. Da li smo toliko bogati da štedimo ono što nam priroda daje, a ljudi mogu da rade?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
