Kad državi odumire železnica

… resorno ministarstvo i železnica su obnarodovali da gotovo niko od lokalnih samouprava u Srbiji ne želi da održava one železničke pravce koje im je „ponudila“ država, a koje su prethodno proglašene nerentabilnim.

Da podsetimo, počekom leta su građane iz novoformiranog preduzeća Infrastruktura železnice i Ministarstva saobraćaja obavestili da gotovo 800 kilometara pruga nije rentabilno za putnički i teretni saobraćaj. Među njima su i pravci Kraljevo – Kruševac, Požarevac – Majdanpek i Niš – Merdare, koje su žile kucavice za privredu i za građane tog kraja. Pored njih, ima tu i brojnih važnih trasa u Vojvodini, a neke od njih su postavljene još u vreme Austrougarske monarhije. U tekstu povodom toga, već smo pisali da nisu jasni kriterijumi po kojima su šine iz spiska Infrastrukture proglašene za staro gvožđe, i kako se uopšte može govoriti o rentabilnosti nekih pruga, a da je na njima već godinama ukinut saobraćaja.

Pisali smo i da je van svakog rezona seći npr. vezu između Majdanpeka i Požarevca, kad to znači da će svaka buduća železnička kompozicija iz Timočke krajine morati da kruži do Beograda preko Niša i prema sanjanoj Evropi dodatnih 200 kilometara. Kada je reč o jedinoj poprečnoj zapad – istok vezi u Srbiji, koja bi bila presečena kod Kruševca, da i ne govorimo jer čak i laici znaju da je to potpuno suludo, kao i da je još luđe praviti planove za auto-put od Niša do Prištine (Merdara), a istovremeno uništavati železničku trasu kroz Prokuplje i Kuršumliju.

Kako bilo, vlast nije popustila, ali da se „vlasi ne sete“ ponudila je opštinama i gradovima da finansiraju održavanje spornih pruga, upravo u vreme kada je bilo jasno da će te iste samouprave dobiti značajno manje para iz budžeta nego ranije. Rezultat pomenutog „dobročinstva“ su podaci sa početka teksta i da su samo Šid, Sremska Mitrovica i cementara Popovac pristali da održavaju pruge na svojoj teritoriji. Dakle, ponuđeno-odbijeno, pa sada sledi uklanjanje šina u staro gvožđe. A građani i privreda iz tih krajeva koji više neće imati jeftin železnički prevoz, plaćaće godinama kredit za skupu futurističku prugu ka Budimpešti, čija gradnja košta desetak puta više nego rekonstrukcija postojećih „seljačkih“ pravaca.

U tome je i pravi gvint – dok se sa jedne strane nadležni busaju da plaćaju prugu za 22. vek i naručuju švajcarske i ruske vozove za 21. stoleće, sa druge nas vraćaju u period pre železnice. U čijem je to interesu, brojni saobraćajni stručnjaci nikako da provale, a struka se, inače veoma retko oglašava. Poslednji takav glas razuma je bio u slučaju postojeće pruge kroz Beograd (od Topčidera, preko Sajma, do Dorćola i Pančevačkog mosta) jer je zbog Beograda na vodi predviđeno da se ona ukloni. To je, po mišljenju ovih stručnjaka, potpuno kontraproduktivno, jer se ta dvokolesečna pruga može lako transformirati u gradsku železnicu, a vremenom bi bila spuštana pod zemlju i tako bi omogućila vezu vitalnih delova grada sa budućim Beogradom na vodi.

Ali, da se struka skoro pitala, ne bi se danas neko usuđivao da reže železničku mrežu Srbije, navodno zbog dila sa MMF-om, a zapravo u korist lokalnih autobuskih i kamionskih lobija. Menjaju se direktori, stručnjaci odlaze, pošteni su uplašeni, a ono što su generacije gradile i održavale, sada jedna šačica vršilaca dužnosti hoće da sahrani za sva vremena. I sigurno nije zaprepašćena, kako prenose mediji, zbog toga što se nisu javile lokalne samouprave da održavaju pruge. To su i očekivali, i sve poteze su vukli da državi odumre četvrtina železnice. Ako im, ne daj Bože, uspe u tome, uspeće i da popune svoje džepove i kase, a neće morati da „trpe“ što im kamenuju nove vozove, kao što se svakodnevno događa po Srbiji, jer vozova više neće ni biti. Samo kamioni i avioni.