Kapo di klošari i četiri tumarala

Vratimo se onda u „Antinu“ 1990. godinu. Tog leta sam baš zabrazdio po Evropi i na kraju se obreh u Firenci, u vreme kada nikom živom ne bih preporučio da ide na taj put kojim se nigde ne stiže. Bio je avgust, a gradom se nije moglo proći od brigada turističkih foto-manijaka. Posle čaše piva na Ponte vekiju, shvatih da više nema ni fer cena kod naših tadašnjih suseda, jer su za tri godine duplirali tarifu „sedi, pij i gledaj u Arno“. Uz to, naručio sam „birra media“, dobih ono pikolo, a naplatiše mi grande. Uz najgoru latinsku psovku, koja baš i nije nešto gadna, krenuh na mesto sastanka troje saputnika iz voza.

Tamo, ispod Đotove kule, dve Grkinje i Švajcarac, društvo s kojima sam delio kupe u intersitiju od Ciriha, složiše se sa mnom da je vrućina nepodnošljiva, da su „albergi“ preskupi i da je zbog stampeda u muzejima nemoguće išta videti. Taman smo raspredali o planu za sutra, kada se umešao „pristojan“ beskućnik, i to na solidnom engleskom i nemačkom, a znao je da sastavi i poneku na grčkom. Veli on da je „kapo di vagabundi – klošari“, jer je najobrazovaniji od svih „kolega“, a pričaće nam svašta ako mu donesemo „uno bira“. Švajcarac podsmešljivo izvadi jednu bombicu iz svog ranca i kapo razveza naširoko i nadugačko. Bolju priču nisam čuo od kada sam putovao po kontinentu, a kada skontasmo da je bivši moreplovac, i to visokog ranga, postiđeno počesmo da ga zapitkujemo o svemu i svačemu.

Naravno, konzerve su morale proporcionalno da stižu, a pri kraju te sesije „kapitano“, kako smo ga brzo nazvali, reče da je sutra, za vreme Gospe, Firenca mrtav grad i da jedino što možemo da učinimo jeste odlazak u Sienu, njegov rodni grad.

– Tamo je sada čista komercijala i na Palio dolaze samo oni koji to ne treba da čine, ali vi ste mladi pa će vam biti zanimljivo. Ako odete, obavezno svratite do mog prijatelja koji ima restoran na centralnom trgu i pozdravite ga, videćete, to će vam biti važno. Evo vam i moja „vizitka“, reče kapitano žvrljajući nešto na poleđini bedekera.

Odgegao je zatim pivsko-mornarskim hodom uličicom iza Duoma, ostavljajući nas u potrazi za bedekerskom informacijom o Paliu, za koji saznasmo da je tradicionalna konjička trka u centru grada. Iako se nismo dogovorili da krenemo zajedno, verovatno i zbog neverice u „pivske informacije“ našeg vodiča, 16. avgusta stajali smo sve četvoro na peronu ispred prvog voza ka Sieni. Vožnja kroz toskanske predele bila je dovoljna da budemo zahvalni našem kapitanu, a kada smo se susreli sa srednjovekovnim oklopnicima iz sienskih kontrada, kao u vreme gvelfa i gibelina, sve je bilo potaman.

Osim prilaza Pjaci del kampo, gde se održavaju trke. Kvaka je bila u tome da se praktično, bez novca, moglo ući samo u središte trga oko koga, na kružnoj trasi jahači svih 17 gradskih kontrada pokušavaju da pobede. Kada tamo uđeš, podižu se ograde i pod avgustovskim suncem moraš da ostaneš više sati. Senoviti obod ovog trga, načičkan palatama i restoranima, prepun belosvetskih parajlija bio nam je nedostižan, a u krkljancu nasred trga, već videsmo kako prenose onesvešćene do saniteta. Kiselih lica, ispod uskih prilaznih arkada posmatrali smo viteške procesije, znajući da ćemo moći samo da čujemo topot konja, kada nam jedna od helenskih saputnica prstom pokaza naziv dijagonalno smeštene tratorije. „Zar nije o tome pričao onaj klošar, hajde da pokušamo.“ U očaju, ali s nimalo nade, progurasmo se do vrata, gde je namrgođeni konobar već zaustio komandu „nalevo krug“. Naša lepa Atinjanka je ipak uspela da mu doturi kapov papirić, a ovaj odmah promeni izraz lica i ubrzo dovede debeljuškastog gazdu.

Šta dalje da vam pričam. Kapitanov amiko brzo je namestio pomoćni sto pored same ulice, a stigla su i pića i po jedan sladoled na račun kuće, najbolji koji sam probao u životu. Dugo smo sledećeg dana lutali po centralnim tačkama Firence tragajući za našim kapom, ali od njega nije bilo ni korova. Kao što ovog puta neći biti ni priče o Paliu i Sieni.