Moravska magla ponovo napada

Na stranu što su neki analitičari to protumačili kao Tomino hvatanje zaleta za predsedničke izbore sledeće godine, valjalo bi podsetiti na zaludno širenje iluzija o tom projektu i želji našeg predsednika da se obistini Tarabićevo proročanstvo koje navodno kaže da će doći „žuti ljudi da piju vodu sa Morave“. Valjda će Morava biti toliko čista, a posao koji nude Kinezi tako dobar, pa će se posle slavljeničke „tomovače“ morati da vade mamurluk moravskom vodom.

Da se vratimo na fakta: Nikolić je u ponedeljak primio pomoćnika ministra spoljnih poslova Kine, i pritom je podsetio da bi izgradnja plovnog puta između Dunava i Egejskog mora donela brojne prednosti, od skraćenja plovnog puta za preko dve hiljade kilometara, izgradnje hidrocentrala, navodnjavanja poljoprivrednog zemljišta, do rešavanja ogromnog problema sa poplavama, sa kojima se Srbija suočava sve više i sve češće. Prethodno je slično rekao i 13. marta, kada je razgovarao je sa delegacijom kineske kompanije „Bonn Project“ i Instituta „China Design Group“. Tada je naveo da bi projekat Morava-Vardar umnogome pomogao i u podizanju stepena zaštite Srbije od poplava, Kineska strana je u oba slučaja šturo saopštila da će razmotriti ove predloge.

Da podsetimo, sa ovim projektom nikad nije bilo jasno šta se zapravo zbilo, osim da su Kinezi 2013. uradili brzometnu studiju izvodljivosti, ali gotovo do kraja mandata ministra Baćevića ona nije objavljena. Poverenik za informacije od javnog značaja je tada saopštio da je po njegovom nalogu to ministarstvo, nakon jedne kazne ipak objavilo Studija o izvodljivosti kanala i naveo da su tajni dogovori sa stranim partnerima u suprotnosti sa srpskim Ustavom i zakonima. Podsetio je da i naš Ustav predviđa da čak i ratifikovani međudržavni ugovori moraju biti u skladu sa njegovim odredbama.

Tek kasnije se saznalo da ova studija uglavnom obuhvata već poznate domaće nalaze i istraživanja nekad moćnih i svetski uglednih domaćih preduzeća i instituta iz Titovih vremena (Jaroslav Černi, PIM, Energoprojekat) i da ona prilično uopšteno nudi tezu da je taj posao isplativ, visoko razvojni i višestruko značajan za Srbiju, i naravno za kineske investitore za koje nije bilo jasno da li bi uopšte ušli u njega i kako – koncesijom ili po receptu mosta u Beogradu, gde se bili i davaoci kredita i graditelji. Izgleda da je ta cela magla oko kanala bila suviše gusta za novu Vladu i nove resorne ministre, pa se jednostavno sve završilo odlaskom Baćevića u Peking, dok nas predsednik nije u pomenuta dva maha podsetio na opasnost novih poslova ispod žita i razvejavanje moravske magle.

A da ona treba da potpuno nestane, valja ponoviti sve ono što su naši ugledni stručnjaci tvrdili povodom tog megaprojekta: Da je on bio barem približno dostižan i isplativ, gradile bi ga još socijalističke vlasti, pa makar do Makedonije; promena klime i sadašnji hidrološki uslovi ne pogoduju izgradnji kanala jer jednostavno nema dovoljno vode za „punjenje“ kanala; savremeni sistemi transporta zasad potpuno i konkurentno završavaju posao, i ono što je najbitnije, vlasti Makedonije i Grčke koje bi morale da budu uključene u posao, nisu pokazale nimalo ambicija da se time bave.

Valja podsetiti i na zaključke pređašnjih studija iz sedamdesetih godina prošlog veka, kada je SFRJ bila na vrhuncu svog razvoja – da je to preveliki zalogaj za tadašnju ekonomiju (koju nećemo dostići bar još deceniju) i da valja krenuti u sve ono što može, ali i ne mora da bude uslov za „balkanski kanal“. To je onomad, kao i sada, intenzivno pošumljavanje, formiranje što više srednjih i malih akumulacija, izgradnja sistema za navodnjavanje, obaloutvrda i manjih hidrocentrala, što ovih godina ističu i strani konsultanti kao prioritete Srbije, naravno uz sve ono što je sada aktuelno, kao što su vetro i solarne elektrane. Rečju – od kanala nema ništa u dogledno vreme, pa bi trebalo da se koncentrišemo na onaj drugi magloviti, odnosno beogradsko vodeni i protivpravni projekat.