Necivilizacijski triling

Jedan i nije nov, jer je premijer Aleksandar Vučić još u prethodnom mandatu prilegao na stvaranje uslova za dualno obrazovanja, a nedavno je naglasio i da bi bio ponosan da njegov sin radi u neposrednoj proizvodnji, baš po tom nemačko-švajcarskom modelu, gde učenici za radnička i uslužna zanimanja gotovo pola svog obrazovanja provedu na praksi u preduzećima. Premijer je često podsećao i na činjenicu da nemamo dovoljno IT stručnjaka i još nekih inženjera, pa je valjda to neka njegova „smernica“ razvoja. Dakle kombinacija „dojče šuvarice“ (kocept srednjoškolskog obrazovanja iz osamdesetih godina prošlog veka, koju je forsirao komunista iz Hrvatske Stipe Šuvar) i stvaranje visoko stručnih sofveraša i harveraša.

Drugi koncept, odnosno kritiku postojećeg sistema, mogli smo čuti od akademika Vladimira Kostića, predsednika SANU, u poslednja dva intervjua u beogradskoj štampi. Po njemu, potrebno je uneti mnoge izmene poput preispitivanja dimenzija sistema, sprečavanja pogrešnog usmeravanja mladih ka oblastima koje nisu potrebne za razvoj Srbije, uvođenja sistema nacionalnog rangiranja svih visokoškolskih institucija i podizanja kvaliteta doktorskih studija. Iako je on više govorio u univerzitetskom obrazovanju, napomenuo je i da je prema PISA testiranju 45,5 odsto učenika u Srbiji funkcionalno nepismeno, dok je svega dva odsto učenika bilo u najvišoj kategoriji. Uz to, mnogo dramatičnije je ponovio opšte poznatu činjenicu o odlivu mozgova, jer smo tu poslednjih godina prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma pravi „svetski prvaci“, a po inovacijama je Srbija osma otpozadi od 140 rangiranih zemalja. Rečju, ovde ništa ne valja i mora se hitno sve menjati ili će za petnaestak godina, zaista zaživeti ona doskočica da poslednji koji izađe iz zemlje ugasi svetlo.

Pošto svaka strategija razvoja zemalja, pokazalo se na Zapadu, ali i na Dalekom istoku podrazumeva najbolji mogući sistem obrazovanja, podsticaj nauke i inovacija, predsednik SANU je samo uobličio ono što godinama ponavlja obrazovno-naučna zajednica, a to je da smo po izdvajanjima za ove poluge napretka na samom dnu u Evropi i u savremenom svetu. Na vrhu liste je Švedska sa 4,3 odsto BDP-a koji se izdvaja na nauku. Finska izdvaja 3,4 odsto, Danska 2,4 odsto, a Slovenija 1,5 odsto. U Srbiji je ovaj iznos neuporedivo manji, stagnira godinama i sada iznosi mizernih 0,3 odsto, što je u potpunoj koliziji sa aktuelnom Strategijom o naučno-tehnološkom razvoju (2020), gde je zacrtan barem jedan procenat. Istom strategijom je predviđeno i da u obrazovanje moramo da ulažemo šest odsto bruto domaćeg proizvoda, a trenutno je to kod nas tek oko polovine ove sume. Da ne koristimo više brojke, zaključak je da se na primeru gotovo svih država sveta, krivulja bogatstva društva i rasta proizvodnje podudara sa odrednicom ulaganja u obrazovanje, nauku i inovacije. Istovremeno se da zaključiti da nijedna vlada Srbije, pa čaki i mnoge u vreme bivše Jugoslavije, nije u svoje prioritete stavila ovaj civilizacijski triling, pa se ne moramo čuditi niti odlivu mozgova, niti što smo postali gori od najsiromašnijih afričkih država. Onda je i smislena premijerovo zalaganje da nam bar majstori budu dobri, pa da mogu da rade u pogonima belosvetskih firmi gde se sprovodi šrafciger industrija, kad za bolje nismo.

Istovremeno, u Srbiji je apsurdno to što godinama narasta „industrija“ privatnih univerziteta, a diplome i doktorati se štancuju više nego u mnogo razvijenijim državama. I tu nam je pomogao akademik Kostić, rekavši da je 2001. kod nas je bilo 86 fakulteta, a deceniju kasnije 236 (209 državnih i 27 privatnih), sa 1.228 studijskih programa. Pored toga, 2010. godine samo lista naziva menadžera sadrži 25 naziva koje tržište rada ne prepoznaje. Dramatičan je i skok odbranjenih doktorskih disertacija: od 206 u 2007, do 770 (374 odsto!) 2012. godine.

A one koje Vučić spominje (IT stručnjake) nećemo imati primetno više barem sledećih deset godina, jer oni koji i završe te fakultete ekspresno grabe ka Zapadu, dok npr. ETF u Beogradu godinama bezuspešno apeluje na vlast da im omogući veći broj studenata.

Nema, dakle, ovde ni traga od bilo kakvog napretka, sve dok neki novi na vlasti ne sprovedu ono što je urgentno. Ali, u obrazovanijem i inovativno naprednijem društvu, svi oni koji su bili u foteljama prethodne dve decenije ne bi mogli ni da ih primirišu, pa se cela priča vraća na oporu istinu – da ovdašnjim vođama, jednostavno, ništa pametno ne odgovara.