Od jutra do sutra, pa u nedogled

Mada je premijer nedavno izjavio da Srbiji treba bar jedan vek da dostigne Nordijce, verovatno nije mislio na mogućnost srpskih najamnika, pa i ovih iz Vranja, da po kratkoći radnog vremena dostignu ono što se ovih dana intenzivno razmatra u Švedskoj.

Naime, u ovoj zemlji je nedavno završeno eksperimentalno sagledavanje učinka šestočasovnog vremena. U Vranjskom Geoksu je, prema navodima njegovih radnika, izbio spontani štrajk, navodno zbog toga što im je poslodavac tražio da rade jedan sat prekovremeno i to bez ikakve naknade. Iz nadležnih inspekcije nije bilo razjašnjenja o čemu se radi, jer u ovoj fabrici, kao što je obično slučaj u većini subvencioniranih stranih firmi, nema organizovanog sindikata. Kako će se završti taj slučaj u Vranju, i da li će imati pozitivni epilog ijedna nepravilnost u inostranim šrafciger pogonima diljem zemlje Srbije teško je predvideti, pogotovo što nas čeka, kako reče predsednik vlade, naporan rad i disciplina. Valjda u protestantskom i radoholičarskom ličnom duhu, da nam slučajno investitori ne odu zbog toga što dovoljno ne eksploatišu našu radnu snagu, koju kod kuće ne bi ni pomislili da rabuju.

Da se vratimo na Šveđane, gde su u jednoj zdravstvenoj ustanovi medicinske sestre podeljene u dve grupe – jedna grupa je radila osam sati dnevno, a druga šest sati dnevno. Eksperiment je trajao godinu dana, a rezultati su pokazali da je većina sestara koje su radile po šest sati zapravo bile produktivnije od onih koje su radile duže sate. One su manje uzimale slobodnih dana i bolovanja, nego sestre koje su radile po osam sati. Medicinske sestre koje su imale kraće radno vreme bile su zadovoljnije i bolje raspoložene, pa su imale i bolji odnos sa pacijentima. Nedavno je nekoliko švedskih kompanija takođe uvelo privremeno radni dan od šest sati, iskustva su slična, tako da se ne bi trebalo čuditi da u ovoj zemlji bude u nekim sektorima uskoro uvedeno šestočasovno radno vreme. Sa kraćim radnim vremenom su se bavili i u još nekoliko razvijenih zemalja kao što su Francuska i Nemačka, a u vreme poslednje ekonomske krize Nemci su nekim industrijskim granama i pogonima u dogovoru sa sindikatima imali i četvorodnevnu radnu nedelju, samo da ne bi bili otpuštani prekobrojni radnici.

Nego da se vratimo na Srbiju, gde je situacija raspolućena. Sa jedne strane su oni koji su i industriji i nekim uslužnim granama kao što je trgovina, gde većinom radi prekarijat – radna snaga na određeno, pod pritiscima, i bez osnovnih radničkih prava, kao što je i pomenuto za sindikalno organizovanje. Sa druge strane je armija činovnika i privilegovanih državnih (čitaj partijskih) službenika koja je odavno dostigla švedski ideal. Zapravo još u vreme socijalizma skovana je ona sentenca da „niko ne može tako malo da me plaća, koliko mogu ja malo da radim“, s tim što je ondašnje „malo“ sada misaona imenica. A i kad rade manje od tog malog, prave uglavnom više štete nego koristi, jer da nije tako Srbija ne bi kasnila sa projektima, raznim procedurama i sa povlačenjem grantova i kredita, pa umesto da napreduje, država plaća penale.

Dakle, ona marksistička o bazi i nadgradnji i o radu prema učinku svela se na štetnu „elitu“ i na raju koja rmba, o kojoj vlast „nema mišljenje“, dok svojim partijskim vojnicima udeljuje i oprašta kapom i šakom. Očigledno nije svesna da za bilo kakav, a naročito održivi razvoj moraš da forsiraš isto takvu proizvodnju i usluge, koje ne mogu da na leđima nose siromašni, nesigurni, bolesni i umorni, u šta se pretvorila nekadašnja radnička klasa. A kad smo već pomenuli protestantski i zapadni moral danas uopšte, valja znati da su njihovi „vrhovni principi“, kao što je slučaj sa nemačkim ili nordijskim konceptima produktivnosti, još od pre jednog veka spali na to da se radi polako ali kvalitetno, a nikako brzo, pod opterećenjem i u nedogled, jer poslodavci time sebi seku granu na kojoj sede.