Srbija ne da nije odmakla u oblasti „zelene ekonomije“ u odnosu na osamdesete godine prošlog veka, nego je, po svemu sudeći, u debelom zaostatku. U poređenju sa zemljama EU, pa čak i regiona, nismo im ni do kolena. Teško da se to može razumeti, a naročito za godine nakon 2000, kada su svim vlastima usta bila puna održivog razvoja, ekologije, štednje i novog zapošljavanja, a upravo u tim oblastima se ovaj svetski džinovski zamajac razvoja dokazao, i sve više se pokazuje kao jedan od retkih koji ima i dalju tendenciju rasta.
Da se vratimo u osamdesete. Tada je na nivou istraživanja, a ponegde i u proizvodnji Srbija bila u uskom krugu desetak evropskih zemalja koja su obećavala. Podsetimo, na nekoliko naučnih instituta i u SANU tada je sve ono što se danas najavljuje kao „čudo neviđeno“ bilo potpuno razrađeno i trebalo je samo da se tadašnje inovacije i programi primene. Kakav-takav udruženi rad, je to i počeo da osvaja, pa je npr. subotički „Sever“ proizvodio generatore za vetrenjače u Danskoj i Nemačkoj, koje su tada krenule da intenziviraju instalaciju vetro-parkova, da bi za par decenija ove zemlje proizvodile najviše struje u svetskim razmerama iz energije vetra. Moguće je da je u nekim od tih vetrenjača i dalje srpsko električno srce, a ako nije zameniće ga novo, koje na istoj lokaciji sa domaćim radnicima sada radi „Simens“.
Istovremeno, tih osamdesetih, valjevski „Elind“ umalo nije krenuo da proizvodi solarne silicijumske kolektore za proizvodnju struje, po najsavremenijoj tadašnjoj američkoj tehnologiji, koju je u Srbiju „doveo“ pokojni dr Branislav Lalović, jedan od najvećih stručnjaka u oblasti solarnih sistema. On je tada tvrdio da bi fabrika u Valjevu i još jedna u Kragujevcu, gde bi se proizvodili kolektori za toplu vodu, mogla da zaposli pet-šest hiljada ljudi i da bi izvoz za poznatog kupca prevazišao onaj koji je dostizala kragujevačka „Zastava“ u Americi. Zašto se to tada nije sve dogodilo, nećemo lamentirati, podsetićemo samo da se u to vreme probudio nuklearni lobi i da je projekat „Jugo-Amerika“ dostizao svoj vrh. Što bi se reklo, nisu naši tada hteli, ili smeli, preko solidnog hleba pogaču.
A sada? Dostigli smo tek 70 odsto onoga što se u industriji proizvodilo 1989. i ekonomisti tvrde da će nam trebati još najmanje dve decenije da se vratimo u tu „budućnost“. Sudeći po politici države u sferi razvoja, gde dajemo grdne novce da bi stranci ovde premeštali svoju prljavu tehnologiju i radno intenzivne pogone, u kojima se radnici maksimalno eksploatišu, i dalje nam se crno piše. Sadašnji i bivši premijer u svom pretprogramu pre desetak dana nije ni pomenuo ekologiju i održivi razvoj, a kamoli neke konkretne projekte iz ovih oblasti. A pošto se maksimalno zalaže za politiku štednje, trebalo bi da mu budu na prvom mestu. Pa makar da je deo onog što je odvajao od usta penzionera i zaposlenih preusmerio u „eko-proftini“ budžet, umesto što se u ove svrhe odvaja nepunih dva miliona evra (u Sloveniji je to desetostruku više, u Austriji četrdesetostruko).
A dok kuka kako se na kredite, koje je i njegova vlast neštedimice uzimala, daju velike svote za kamate, mogao bi da zna da se ulaganja u pomenutim oblastima vraćaju za tri do pet godina. I da nema rizika, a za to mu može biti garant poziv najveće svetske privatne banke UBS iz Švajcarske, koja, između ostalog, tvrdi da će sadašnji srpski oslonac u energetici, velike TE na ugalj, praktično nestati i da je bliska budućnost u obnovljivim izvorima energije. Pa eto mogućnosti za javno-privatno partnerstvo plodotvornije od onog sa Etihadom, bez obilatih subvencija strancima za šrafciger industriju i multi-level investicija tipa Beograd na vodi. Naravno u tom cilju neophodno je sve ono što se sada ne radi – ulaganja u nauku, obrazovanje i svu drugu logistiku neophodnu da u Srbiji zaživi trenutno najprofitabilnija i za veliki broj radnih mesta održiva industrija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
