Siroče Beograda na vodi

Naime, nedavno je izabrano pobedničko rešenje arhitektonsko-urbanističkog konkursa, prema kojem će se uraditi plan detaljne regulacije i razvijati budući, kako ističu gradski oci, izuzetno atraktivan deo prestonice – blok 18, odnosno sadašnje naselje Staro sajmište. Ono prvo što pada u oči, jeste to da je u ovom slučaju urađeno prilično onako kako bi trebalo po pitanju struke i procedure, odnosno suprotno projektu Beograd na vodi. Rečju – umesto donošenja zakona koji po mnogim stručnim komentarima prenebregava čak i ustavne odredbe, ovde se krenulo kao od vajkada – konkurs za arhitekte, nagrade najboljim rešenjima, otkup tih radova, i da citiramo gradskog arhitektu Milutina Folića, da je „anketni urbanističko arhitektonski konkurs za blok 18 na obali Save još jedan u nizu drugih i različitih koje grad organizuje kao profesionalne oglede, provere u prostoru, šta i kako je moguće na najbolji način planirati i graditi“. Divne reči, mogle su da se primene i za „Majku svih projekata“ preko reke na drugoj obali Save, ali je očigledno da će Beograd ubuduće da se razvija i gradi po nekom rogobatnoj mešavini sistema investiciono-interesnog urbanizma: malo onako kako se naviklo daleko u prošlosti, više po onom što smo gledali od Petog oktobra do 2012. godine, a pretežno kako se sadašnjoj vlasti ćefne, po receptu Beograda na vodi i fantomskih pravila i izvođača.

Nego, da vidimo šta nam to nude gradski oci sa poslednjim konkursom i izborom najboljih na njemu. Osnovno je da se ovde zapravo primenilo sve ono što je trebalo da važi za maskiranu tvorevinu preko reke, pa se tražilo da rešenje bude primereno „duhu“ i vizurama Novog Beograda, da se ne opseda obala mamutskim građevinama, da bude što više zelenila i da opet citiramo gradskog arhitektu da je „Aktualizacija predmetnog rešenja blokova u meri urbane modelacije i sagledljivog tempa ostvarljivosti, iskazana kroz prvonagrađeno rešenje“. Zanimljiv je ovaj deo rečenice „sagledljiv tempo realizacije“, što verovatno treba da znači da neće (realizacija) narasti sa tri na trideset godina kao kod „Majke“ preko puta, ali je najbitnije da se ovde daje bar privid normalne procedure, rada i kreativnosti. Pa će sledstveno tome ipak rezultat biti naopak – vodena majčica će izgledati kao balkanski megalomanski splet zgradurina a la Menheten, koje će zakloniti i obrisati svojim postojanjem sve iza nje, a novobegradsko nedonošče, bolje rečeno siroče, moraće da vodi računa o „prelepim vizurama“ Sava centra, hotela i poslovnih zgrada u zaleđu. Da nije tragično bilo bi smešno. A i manjkavosti kod siročeta u bloku 18 ima podosta, počev od pomenutih premisa „pravimo se ludi šta se gradi preko“ pa do nagrađenih rešenja koje nude mega-zgusnutu matricu gradnje, možda i zbijeniju nego u BNV, preko saobraćajnih nedoumica (metro?) pa do položaja važnih zgrada kao što je predviđena Opera sa novim trgom.

Onomad, kada je prvi put pominjan Beograd na vodi, struka je podsetila da se Savski amfiteatar i njegov prekorečni nastavak moraju sagledavati kao jedna celina, jer bi bilo neoprostivo da Sava opet bude granica, ovog puta dve urbanističke koncepcije i graditeljske realizacije. To su na prethodnim konkursima poštovali nadležni i u Miloševićevo i SFRJ vreme, pa su i Eurositi i Treći milenijum SANU (Savski amfiteatar u širom smislu u oba slučaja) nudili rešenja za oba sporna dela na vodi, ali i prilično toga uzvodno i nizvodno. Pa se tada naširoko raspredalo o ostvarivosti jednog i drugog, a da ne govorimo a urbanističko-arhitektonskim kritikama i polemikama. Zapravo ovde se i vidi gvint cele operacije kod Starosajmišnog prostora, neposredno u blizini memorijalnog dela gde su u Drugom svetskom ratu stradali Jevreji i antifašisti. Stvar je u razvodnjavanju problema fantomske Majke, jer se struka i javnost mora pozabaviti nečim drugim, možda i na još dužem, ali ne tako spornom štapu. A i ubrzano se diže kula preko reke, i neće valjda njeni stanari morati da gledaju ruglo ispred nekadašnjeg Interkontinentala.