Vetrenjače i biodizel kao pogonsko sredstvo

biodizel, etanol i biogas, i sve veće korišćenje sunčeve energije, gotovo je sigurno da će ova zemlja uskoro prestići SAD – glavnog takmaca u proizvodnji „zelene“ energije, ali i tehnologija za njeno stvaranje. Značajan iskorak Nemačka je učinila pre nekoliko godina u oblasti primene vetrogeneratora, kojih sada ima oko 20.000, sa više od 22.000 megavata instalisane snage. Sudeći prema planovima da se u naredne tri godine investira sedam milijardi dolara u fabrike solarnih uređaja, kao i da učešće u korišćenju energije sunca poraste na šest odsto, cilj ove države da do 2020. godine 30 odsto energije dobija iz obnovljivih izvora ne izgleda nerealno.

Srbija nespremna za „zelenu“ energiju

Kada smo pitali čelnike Nordcukera i Sunoka da li planiraju da otvore fabriku etanola u Srbiji, rekli su nam da o tome još nisu razmišljali. Njima je prioritet povećanje površina pod šećernom repom u Vojvodini, kao i što veća proizvodnja šećera, čiji je izvoz u EU visoko profitabilan. Istču, takođe, da bi država trebalo da se izbori za povećanje izvoznih kvota, jer su uvereni da će setva šećerne repe opet biti hit, za razliku od drugih kultura koje podležu ćudima tržišta (u Nemačkoj su prošle godine površine pod repom povećane za 10 odsto). „U Srbiji bi tek posle stvaranja značajnih viškova šećera moglo da se razmišlja o rafinerijama bioetanola, a preduslov za to su i subvencije države u ovoj i u svim oblastima obnovljiih vrsta goriva i izvora. Tada bi se i u Srbiji mogli videti pogoni slični onima u Klajn Vanclebenu, gde pored šćerane radi i nova destilerija etanola gde se dnevno proizvede oko 400.000 litara bioetanola (oko 130 miliona litara godišnje)“, tvrde u Nordcukeru i dodaju da je prodajna cena bioetanola 60 centi po litru.

„Farme“ vetrenjača prekrile su Nemačku u tolikoj meri da se već razmišlja o novim lokacijama na otvorenom moru, utoliko pre što na pučini vetar duže i snažnije duva, tako da bi se procenat korišćenja generatora mogao popeti sa sadašnjih 20 na više od 50 odsto, a za dvadesetak godina Nemačka bi mogla da dobija i do 30 odsto energije iz strujanja vazduha, koliko, inače, sada dobija iz uvoznog gasa. Naravno, ništa od tih ambicioznih planova ne bi moglo da se ostvari da vlada ne garantuje fiksnu i veoma podsticajnu cenu alternativne energije. Ove subvencije pomogle su da u prethodnom periodu zaživi sektor alternativnih i obnovljivih vrsta energija i sada kada je cena nafte na svetskom tržištu visoka, Nemačka ostvaruje dvostruku dobit – od jeftine zelene energije i veoma skupe tehnologije i proizvoda koje izvoze širom sveta. U to su se nedavno, na licu mesta, uverili proizvođači šećerne repe i novinari koje su ugostili Nordcuker, većinski vlasnik novosadskog Sunoka i selekcionarska kuća Štrube.
Teško je shvatiti da je ova hladna zemlja postala svetski lider u solarnoj energiji, ali je sigurno da proizvođačima uređaja koji koriste sunce posao cveta, i da ne mogu da ispune sve porudžbine koje stižu iz zemalja koje se mogu pohvaliti velikim brojem sunčanih dana. Dobra ilustracija njihove alternativne energetske inovativnosti je i korišćenje otpadnih ulja (iz restorana, industrije i domaćinstava) za koje su proces recikliranja izmislili Amerikanci, ali su Nemci taj postupak toliko usavršili da već planiraju da otvore svoju fabriku za reciklažu ulja u SAD.
Kada je reč o gorivima, biodizel je i dalje hit. Nemci se ne uzbuđuju mnogo zbog povike da se zbog proizvodnje biodizela smanjuju površine pod kulturama za ljudsku i stočnu ishranu. U Nemačkoj je, zapravo, postojao problem hiperprodukcije nekih kultura, zbog čega su se periodično menjale podsticajne mere, ali niko ne sumnja u budućnost biodizela koji se uglavnom proizvodi iz uljane repice. Prilikom posete jednoj fabrici biodizela u Magdeburgu, koja je „slučajno“ smeštena odmah pored fabrike vetrogeneratora, gosti iz Srbije mogli su da vide kako se iz tri tone repice dobija tona biodizela, oko dve tone viskovredne i jeftine stočne hrane i veliki broj nusprodukata, poput glicerina i lecitina, veoma traženih u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Prošle godine (odmah posle otvaranja) u toj fabrici je proizvedeno 90.000 tona biodizela, a pošto je kapacitet fabrike brzo proširen ove godine se očekuje proizvodnja 290.000 tona biodizela. Cena biodizela je 86 centi za litar, što bi trebalo da donese prihod od gotovo 250 miliona evra.
Pošto se biodizel u Nemačkoj koristi već desetak godina dokazano je da se tako smanjuju dim i čađ za 40 odsto, a prisustvo ugljovodonika za 65 odsto (biodizel ne sadrži sumpor, olovo niti azotna jedinjena). Zanimljiv je i podatak da se sagorevanjem biodizela smanjuje zagađenje za čak 300 odsto. Nemački ratari zbog toga zadovoljno trljaju ruke, jer se od uljane repice koja donosi prosečnu zaradu od 800 evra po hektaru može pristojno živeti. Često po isporuci farmeri dobijaju i biodizel, pa tako smanjuju svoje troškove za obradu zemljišta. Nemci su izračunali da im je, u skladu sa Kjoto protokolom, potrebno više od 2,5 miliona tona biodizela godišnje, tako da su proizvodnja i potražnja u stalnom usponu. Stručnjaci u ovoj zemlji koja ima ogromne površine za uzgajanje različitih kultura ipak preporučuju oprez prilikom setve kultura za biogorivo, pri čemu bi prednost trebalo dati neiskorišćenom zemljištu, ali i voditi računa o obaveznom plodoredu i planovima zemlje u vezi sa proizvodnjom prehrambenih proizvoda.