Borba za goli život

Ovih dana, dok gledam borbu još jedne mlade žene, ponovo razmišljam o ovoj rečenici. Samo ovaj put znam pouzdano da su koreni tog entuzijazma u osećanju koji se jedino može opisati kao očaj. I znam da je ovo više od borbe za pozitivne promene. Ovo je borba za goli život. Tačnije, za 2.000 života jer toliko ljudi u Srbiji trenutno čeka na transplataciju organa.

U prethodnoj godini, u Srbiji je izvršeno ukupno pet transplatacija. Slovima: pet!

Radi upoređivanja, u istom periodu u Hrvatskoj je izvršeno 268 transplatacija. Gde je zapelo?

U julu 2018. godine usvojen je novi Zakon o presađivanju ljudskih organa u okviru kojeg se svaki punoletni građanin koji doživi moždanu smrt tretirao kao potencijalni donor ukoliko se za života nije izjasnio drugačije ili ako se tome u trenutku njegove smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog.

Podsećanja radi, prethodno su bile aktuelne donorske kartice koje se u novom Zakonu iz 2018. godine ne spominju.

Odmah po donošenju pomenutog zakona razvija se burna rasprava u parlamentu, a predvodi je Aleksandar Martinović, poslanik SNS-a. Ipak, na inicijativu poslanika Srpske radikalne stranke pokreće se ocena ustavnosti, nakon čega Ustavni sud proglašava neustavnom pomenutu odredbu zakona.

“Sporni članovi” su izbrisani iz Zakona i to je objavljeno u Službenom glasniku 25. novembra, prošle godine.

Prema postojećem Zakonu i korekcijama Ustavnog suda, više ne postoji pretpostavljena saglasnost (da smo svi donori) već se porodice pitaju za odobrenje kada ste steknu medicinski uslovi.

U aktuelnom Zakonu je takođe navedeno u članu 10:

Svaka stacionarna zdravstvena ustanova sa jedinicom intenzivnog lečenja (u daljem tekstu: zdravstvena ustanova za darivanje ljudskih organa) uspostavlja sistem i efikasne procedure za darivanje, odnosno pribavljanje ljudskih organa umrlih lica, u skladu sa najboljom medicinskom praksom.

Zdravstvena ustanova iz stava 1. ovog člana imenuje najmanje jednog koordinatora za darivanje ljudskih organa ili članove koordinacionog tima.

Dakle, da rezimiram: sada se saglasnost za doniranje ograna preminulog jedino može dobiti od porodice, dok nije precizirano da li i kako funkcionišu donorske kartice. Svaka zdravstvena ustanova sa intenzivnom negom (a takvih je 47 u Srbiji) treba da formira svoj tim, na čijem čelu će se naći koordinator za pribavljanje ljudskih organa umrlih lica.

I evo nas kod, kako se nagađa, ključnog momenta za onako mali broj izvršenih transplatacija. Do ovog trenutka, samo je nekoliko velikih kliničkih centara imenovalo koordinatore za transplataciju. Najveći broj zdravstvenih ustanova nema nadležnu osobu koja bi se bavila prikupljanjem organa umrlih za potrebe transplatacija odnosno koja bi od porodica tražila saglasnost.

Da pojednostavnim: Zakon iz 2018. godine se ne poštuje. Znam, ništa novo za ovu državu, ali ovo je Zakon od čijeg primenjivanja direktno zavise ljudski životi. Trenutno 2.000 ljudi se uzda upravo u ovaj Zakon i one koji će ga primeniti. A sistem je, čini se, potpuno zaboravio na njih.

A onda je Ivana Jović, tridesetčetvorogodišnja novinarka i mama jedne Petre (4), odlučila da taj sistem podseti na svoju obavezu. U saradnji sa Kreni-Promeni organizacijom, Ivana je pokrenula peticiju “Donorstvo je herojstvo” kojom poziva na “imenovanje koordinatora transplantacije u svim bolnicama u Republici Srbiji koji će, ukoliko se stvore medicinski uslovi, obavezno i uvek obaviti razgovor sa porodicom potencijalnog donora i zatražiti saglasnost”.

Ivana je i sama na listi za transplataciju. Nada se bubregu koji bi joj pomogao da pobedi policističnu bolest bubrega i uz pomoć kojeg bi prekinula mučan proces dijalize na koju odlazi tri puta nedeljno po četiri sata.

Tri puta nedeljno njena krv se čisti od toksina uz pomoć mašine, jer njeni bubrezu ne mogu taj posao samostalno da obavljaju. Kako Ivana kaže, ljudi koji su na dijalizi nemaju sedam, već imaju šest dana u nedelji. Svoje modrice od debelih igala koje se prilikom dijalize koriste skriva dugim rukavima, jer ljudima su ovakvi ožiljci uvek asocijacija na narkomaniju, a ne na teške terapije.

I od svega toga, kako sama kaže, mnogo je teža neizvesnost i iščekivanje spasa koji se sada čini daljim nego ikad. Od pet transplatacija u prošloj godini, samo dve su bile transplatacije bubrega. U svom očaju, Ivana pronalazi snagu ili pak onaj pomenuti entuzijazam, ako je uopšte adekvatno iskoristiti ovu reč, i odlučuje da pokrene ne samo peticiju već i medije.

I uspeva u tome. Skoro svi veći mediji u zemlji pisali su o ovoj temi, zbog čega je za dve nedelje skupljeno 10.000 potpisa. Ali ovo je tek početak borbe, a Ivana je spremna da je nastavi. U svoje i u ime svake osobe sa liste.

Naša joj je pomoć i dalje neophodna, zato ću iskoristiti priliku da vas pozovem da potpišete peticiju koju možete pronaći OVDE. Neretko se pitamo šta to mi, obični građani možemo da učinimo. Evo odgovora. I da, taj potpis ima težinu.

Upravo zahvaljujući njima Ivana će biti u prilici da pozove institucije na poštovanja Zakona. Ona ne traži ništa više od toga. Samo poštovanje onoga što je propisano.

Hajde da pokažemo da pojedinci spremni da se bore u ovoj zemlji ipak nisu usamljeni. Hajde da zajedno budemo deo promena, a ne deo gluvog i slepog sistema.