Apstinenti, u kojoj ste vi državi odrasli?

Razlog? To što svim silama iščekujem borbu koja će se voditi na biralištima 3. aprila.

Kao da nesvesno prikupljam energiju za te dane. Štedim živce i emocije. I osećam tremu kao pred kakvo takmičenje u kojem igramo za mnogo više od medalje. Mislim da neću biti dramatična ako napišem da igramo za sopstveni život. Za dostojanstvo u njemu, za osećaj da ovoj državi vredimo više od lične koristi i dobiti onih koji njome vladaju, za istinu, makar privid normalnosti, za kulturu, za poštovanje zakona, za slobodu, medijsku i svaku drugu, za toliko toga.

I, kako pišem ovaj spisak, tako shvatam da sam mnogo, verovatno previše nade položila u taj 3. april, a surova je realnost da više od polovine građana Srbije ni ne zna da su tog dana i lokalni izbori. Tako makar kaže istraživanje “Crte”. To isto istraživanje potvrđuje da 43% građana nije upoznato sa činjenicom da se tog dana održavaju i parlamentarni izbori, a 31% građana ne zna da prve nedelje aprila biramo i novog predsednika države.

Ne znam kako, ali uspelo im je. Uspelo im je da žive toliko dobro i lagodno da ih baš i ne zanima kada se biraju oni koji upravljaju ovom državom. Izgleda da nam zaista dobro ide…

Šalu na stranu, zaista je neverovatna spoznaja da u zemlji u kojoj je politika zašla u svaku poru društva, u svaki segment njegove svakodnevnice mi imamo ovakve rezultate. Neverovatno je da se borba ovih dana ne vodi za preobraćivanje stavova glasača, već za njihovo ubeđivanje da uopšte glasaju.

Od svih političkih programa, najbolje se primio onaj sa “Svi su isti” parolom. Apolitičnost je postala vrlina, kao da živimo u kakvoj hipi komuni, a ne u državi ogrezloj u kriminalu i korupciji. Zapravo, ne, grešim, hipici su i te kako bili politički aktivni, šteta je da ih ovakvim komparacijama vređam.

Dok ovo pišem, u glavi mi se vrti jedna te ista slika kojoj sam svedočila tokom jednog od “1 od 5 miliona” protesta. Nonšalancija onih koji su sedeli u kafiću i gledali nas skoro pa šokirano kako pored njih demonstriramo zabolela me je više no bilo kakva reakcija sa režimskih medija. Tada sam shvatila da ova država nije polarizovana zbog SNS glasača i glasača opozicije, već zbog onih koje glasanje ni ne zanima, baš kao ni taj protest koji gledaju iz kafića.

Nema veze koji je zahtev, da li je to čistiji vazduh, borba protiv Rio Tinta ili borba za demokratsku državu. Kafa je preča, a ako je prati ceđena onda su prioriteti i više nego jasni. To ih svakako ne sprečava da tokom ispijanje te ceđene za sve svoje neuspehe okrive državu i sistem. Hej, pa koga drugo? Nećemo valjda sebe, daleko bilo.

Da, ljuta sam. Jako sam ljuta što sa jedne strane imamo ljude koji su odlučili da se prvi put u svom životu angažuju i kao posmatrači i kontrolori, a istovremeno je toliko onih kojima je i to glasanje “smaranje”.

Ljuta sam što dopuštamo ucenjenoj, uplašenoj i obmanjenoj manjini da odlučuje o svemu. Ljuta sam što znam da tog 3. aprila neće biti onako kako se nadamo, ne zbog onih koji glasaju, već zbog onih kojima je tog dana sve bilo preče od glasanja.

Jesmo li mi u istoj državi odrasli? Jesmo li deo istog sistema? Šta se to vama desilo pa vas je toliko briga? Recite nam tajnu da i nama bude lakše. I da li vam je zaista lakše? Slutim da nije, ali da vas je i za to briga. A takav život ipak sebi ne želim.

Neka noge bole od demonstracija, neka glava boli od brige, neka srce boli zbog stanja u kojem su nam doveli državu, neka prsti bole od kucanja. Sve je bolje nego da me boli briga za ono što sam, ono što smo i ono što ćemo postati. Veći mi je to usud od svih režima. Jer, da sve to ne osećam znala bih da sam omanula. I kao građanka i kao novinarka. I znala bih da sam onaj život već izgubila, bez obzira što bi sve vitalne funkcije i dalje bile tu.