Biću tamo. A gde ćeš biti ti?

Njihovi satovi, kalendari, planovi i životi su stali. Ne zbog ‘’porodične tragedije’’ niti zbog ‘’neviđenog zločina’’. Stali su im životi zbog femicida koji su u Srbiji i te kako ‘’viđeni’’. U proseku na svakih sedam dana po jedan. Takva je trenutna statistika za 2023. godinu.

Stali su im životi zbog nasilja koji su svesno izabrali njegovi počinioci, inače muškarci iz njihove najbliže okoline: pet partnera, jedan posinak, rođak i jedan očuh.

Najstarija žrtva je imala 78 godina, najmalađa dve.

Par sati nakon što je Udruženje FemPlatz poslalo saopštenje u vezi sa kampanjom ‘’Koja je sledeća?’’, pokrenutom zbog šest femicida koji su se do tog trenutka desili u 2023. godini, stigla je vest o sedmom. Već sledećeg jutra desio se i osimi i time smo dobili odgovor na pitanje koje su postavile. Odgovor je glasio – dvogodišnja devojčica pretučena na smrt. Eto, ona je bila sledeća.

Pisala sam ovde o ovoj temi već nekoliko tekstova. Pisala sam o ovoj temi i na svojim nalozima van danas.rs platforme ko zna koliko puta.

Pisala sam ja, pisale su mnoge druge koleginice, aktivistkinje, građanke ove zemlje. Osvešćivale smo i osnaživale jedna drugu, apelovale na adekvatnije ophođenje nadležnih u slučajevima nasilja prema ženama, ukazivale na propuste medija u izveštavanju o ovom problemu.

Ovih dana mi deluje kao da ništa od toga, baš nijedna reč, nije imala smisla. Znam da grešim i znam da iz mene progovora emocija, a ne racio, ali ne mogu da se ne zapitam da li zaista sve ove reči, koje su obraćaju našim malim ‘’bablovima’’ u kojima zapravo svi mislimo poprilično slično, imaju ikakvog efekta.

Možemo li zaista ovu bitku da dobijemo?

Možemo i moramo odgovaram sebi, ali ne na papiru. Ili makar ne samo na papiru. Ovo je bitka koja se dobija na ulici. Zato ću i sutra, u subotu 25. februara, od 13h biti tamo, na ulici, ispred Vlade ove države koja (skoro) ništa ne čini kako bi njene građanke osetile iole poverenja u institucije, u sistem, u bilo šta što ih može zaštiti od nasilja kojem su svakodnevno izložene.

Biću tamo zajedno sa nekim novim generacijama žena koje ne da neće da ćute, već govore uveliko, glasno i odsečno i zahtevaju pravdu i saosećanje za ženske živote koji očigledno ovom društvu ne vrede previše.

Biću tamo sa ćerkama koje se bore i za svoje majke i bake i sve ženske pretke, ali i za svoja buduća pokolenja. Biću tamo sa ženama koje su za mene simbol patriotske ljubavi jer to što one čine za ovu zemlju vredi mnogo više od svih navijačkih pesama, uličnih liturgija i grafita zajedno.

Biću tamo da glasno odam poštu svakoj od osam ubijenih žena iz ove godine i svakoj od 300 žrtava iz prethodne decenije i ko zna koliko njih iz ranijih perioda.

A gde ćeš biti ti?

Hoćeš li okrenuti glavu? Hoćeš li pojačati televizor da ne čuješ nasilje iz susednog stana? Hoćeš li njegovo nasilje opravdati njenim postupcima? Hoćeš li je i dalje osuđivati što ga nije ranije ostavila? Hoćeš li govoriti da je dobar čovek, samo je nezgodan kad popije? Ili ćeš znati da sve prethodno nije ok, ali ćeš sve ovo ipak smatrati tuđom brigom?

Šta god da odabereš na tebi je, ali znaj, svaka od nas, baš svaka, može biti sledeća. I koliko je za to kriva ova država, toliko je i svako drugi ko i dalje muško nasilje prema ženama ne smatra jednim od gorućih problema ovog društva.