Borbu nam ne možete pocepati

Četiri puta je poster pocepan i bačen u kantu. Ne znam ko ga je pocepao, ali izvesno da je neko od komšija. U prvi mah bila sam ljuta i razočarana takvim ishodom, a onda sam malo detaljnije razmislila o profilu ličnosti koji ugleda poster protiv nasilja i odluči da ga pocepa. Zašto to čini?

Zato što prepoznaje sebe u onome što je prikazano na tom posteru. Zato što se plaši onoga što poster može da poruči osobi koju maltretira, ali i onima koji žive u njihovoj blizini. Zato što se plaši da nju ne osnaži da se nekome obrati, a njih da ga prvom prilikom prijave. Plaši se jer je jedini način da se oseti jakim taj odnos koji je uspostavio sa njom, svojom žrtvom, a ovaj poster mu to može oduzeti. Plaši se jer je zapravo ozbiljna kukavica koja zazire od svega, pa i od običnog parčeta papira zalepljenog na zidu.

Od momenta te spoznaje, prizor pocepanog i izgužvanog postera počinje da me raduje. Dokaz je slabosti onog koji poster cepa, a naše moći da mu pokažemo da smo tu, da osluškujemo i da ćemo reagovati na prvi znak nasilja.

Imam dovoljno godina da pamtim vremena u kojima nije postojao zakon kojim se regulisalo sprečavanje porodičnog nasilja (ovog novembra obeležili smo 20 godina od njegovog uvođenja). “Pa dobro, tuče svoju ženu”, bilo je glavno opravdanje koje se tada redovno moglo čuti kada neko spomene nasilje koje žena trpi od svog supruga/partnera. Njegova je, može sa njom šta mu volja, mislilo se time. I retko ko je to dovodio u pitanje.

O nasilju ovog tipa govorilo se isključivo kao o “njihovoj stvari” od koje se sklanjaš i okrećeš glavu, jer “nema šta tu mi da se mešamo”. Nasilnikova narav se pravdala alkoholom (“Takav je kad popije”), nasleđem (“I otac mu je bio takav”), a posebno ženinim ponašanje (“Ne zna ta da drži jezik za zube”). Žrtve su ćutale i krile, jer je od svega bilo najvažnije da okolina ne priča, a okolina je svakako pričala, ali uglavnom radi tračarenja, a retko kad radi pomoći.

Neretko se vraćam mislima u ta vremena i upoređujem ih sa današnjim. Lepiti tada postere kojima bi se komšiluk pozivao da reaguje na porodično nasilje bilo bi ravno naučnoj fantastici. Ne sumnjam da bi me u toj nameri osujetili najpre moji ukućani, a onda i svako drugi ko bi za nju saznao. Doći do takvih postera takođe bi bila misaona imenica. Baš kao i sama prijava nasilja. Telefon se zbog toga nije uzimao u ruke, a i kad je jeste, policija je retko šta zapravo mogla da uradi.

Dug put smo prešli, moramo se složiti. Još mnogo, mnogo je kilometara pred nama, ali nekada nije loše da zastanemo i osvrnemo se. A ja ovih dana to baš često činim. Na to me je podstakao niz dešavanja u vezi sa seksističkim i mizoginim izjavama koje smo u vreme Svetskog prvenstva u Kataru mogli da čujemo na Javnom servisu Srbiju (ako ne znate o čemu je reč ukucajte u Google pretraživač pojmove “RTS” i “seksizam” i dobićete odgovor). Elem, posmatrala sam pažljivo tih dana reakcije svoje okoline, odnosno reakcije različitih organizacija i pojedinaca koji su aktivni na društvenim mrežama.

Koliko u roku od par sati snimci problematičnih izjava počeli su da se šire mrežama, a u narednim danima usledila je reakcija čitavog niza organizacija koje su zahtevale od uredništva RTS-a da se izvini gledaocima za ponašanje i izjave svog gosta. Tako je i bilo. RTS je pokušao da se izvini, gost baš i ne, ali je jedno sigurno – ovaj put neumesni humor nije prošao neopaženo.

Mogu da vam garantujem da bi pre samo nekoliko godina razvoj situacije bio drugačiji. Zapravo, ne bismo ni pričali o ‘’situaciji’’ već bi sve ostalo u domenu “Hehe baš simpatičan gost” komentara. Ali, ne više. Jer tu smo, osluškujemo i reagujemo na prvu naznaku seksističkog i mizoginog ponašanja. Jer takvi komentari stvaraju atmosferu u kojoj je legitimno žene smatrati manje vrednim bićima, u kojoj je opravdano kriviti ih za sve što ne valja, pa čak i igru fudbalske reprezentacije, i u kojem je sasvim u redu svoju ženu s vremena na vreme prevaspitati šamarom.

Gledala sam sve te reakcije i odjednom sam osetila sreću, ali i ponos. Znam, mnogo je razloga da budemo ljute i besne. Toliko je razloga da bismo svakodnevno mogle da budemo na ulici zahtevajući bolji tretman, i znam, mnogo smo daleko od zacrtanog cilja, ali je ipak tako dobar osećaj kada na konkretnim primerima uvidiš koliko je dalek put pređen. I kada vidiš da je na tom putu sve više nas koji smo spremni da osluškujemo i reagujemo. I kada vidiš da borba svih onih sjajnih žena pre nas nije bila uzaludna već da je svaka napravila važan korak bliže tom istom cilju.

Zato me neće mrzeti da po peti put zalepim poster u svojoj zgradi. Niti će me mrzeti da to uradim dvadeset i peti put. I svaki naredni dok god poruka da nema mesta nasilju u našem komšiluku ne ostane da stoji na tom zidu. Ne mogu oni toliko da cepaju koliko mi možemo da lepimo. I to pokazujemo iz dana u dan. I tek ćemo. Sve dok ne stvorimo svet u kojem smo ravnopravni i u kojem će mizoginija ostati samo daleka ružna prošlost u koju ćemo se jedino mislima vraćati kako bismo premerili put koji smo od tad prešli.