Gde prestaje zdrava radoznalost, a gde počinje opasna glupost?

Autor objava vrlo samouvereno je objasnio da postojanje menstrualnog ciklusa zapravo nije normalna pojava i da isti ne bi postojao da žena “diše pravilno, gleda u sunce i hrani se voćem” (zaista ne izmišljam, već samo citiram).

Istini za volju, svoju tezu je zasnovao na teoriji nekog drugog lika čije ime nisam upamtila, a nisam se ni trudila.

Usledilo je još nekoliko pojašnjavajućih storija koji zapravo nisu ništa konkretno pojasnili već su se vrteli oko teze da je menstruacija loša pojava, što nam, kako se tvrdilo u nekoliko odgovora na pomenute storije, potvrđuje i religija koja ženama u doba ciklusa zabranjuje silne stvari.

Malo se prenebregnula činjenica da se i sama crkva na ovu temu oglasila više puta objašnjavajući da su sva ograničenja ovog tipa bila posledica isključivo higijenskih razloga.

Naime, žene u vreme menstruacije nisu ulazile u crkvu jer bi za sobom ostavljale tragove krvi s obzirom na to da u prošlosti ulošci nisu bili opcija.

Sve u svemu jedan vrlo uznemirujući serijal storija koji se završio upozorenjem autora da na ovu temu neće uopšte polemisati sa onima čije znanje dolazi iz škole ili fakulteta.

Na pitanje kako se obrazovao na temu ljudskog zdravlja odgovorio je “pročitao sam 4-5 knjiga iz ove oblasti”. I sve ovo bi bilo potpuno nebitno da dotičnog na Instagramu ne prati blizu 10 hiljada ljudi.

Ove objave za mene su bile isto što i fotografije navodno magnetom privučenih novčića na mestu primljene vakcine, a u skladu sa uverenjem da vakcinom ugrađen čip ima magnetna svojstva koja privlače metal. Ili pak fotografije aviona za kojima ostaje beli trag za koji se pretpostavlja da je otrov kojim nas “zaprašuju”.

Dakle, velike i ozbiljne gluposti na koje ćemo se slatko nasmejati, eventualno ih dalje podeliti uz pitanje “Šta je ovo” i nastaviti svoj dan.

Međutim, čitajući pojedine komentare na gore opisane objave počela sam da se pitam gde zapravo ovakve stvari prestaju da budu smešne, a gde počinju da budu opasne. Jer, da, bilo je žena kojima ideja na život bez menstrualnog ciklusa zapravo zvuči kao sjajna opcija.

Kao što smo imali i slučaj napada na vozilo za zaprašivanje protiv komaraca, a pod pretpostavkom da nas neko truje.

Kao što i dalje imamo jak antivakserski lobi za koji verujem da je direktno zaslužan što smo i dalje na ne baš zavidnom nivou vakcinisanih.

Ipak, od svih ovih međusobno srodnih pojava ubedljivo najteže mi je palo saznanje na šta su sve izmučeni roditelji spremni kada je reč o zdravlju sopstvenog deteta, a prateći savete samozvanih stručnjaka.

Ljudska briga ili patnja su zajednički činilac svih ovih pojava, pa je lako naslutiti mehanizam po kojem širenje ovakvih ubeđenja funkcioniše. A uz medijsku potporu, posebno onu u vidu društvenih mreža na kojima svako od nas može da kreira svoj mali medij, plasiranje ovakvih stavova lakše je no ikad. Srećom, koristeći se istim sistemom lako ih je i osporiti i demantovati, ali neretko je šteta već načinjena.

Zapitala sam se zbog čega smo skloni da poprilično olako poverujemo u teorije zavere i savete koji iz njih proizilaze? Znam da će prvi odgovor većini biti manjak obrazovanja, ali da li zaista možemo sve samo tom elementu pripisati.

Psihologija kaže da je verovanje u teorije zavere posledica ljudske potrebe da nekako održi kontrolu nad datom situacijom, posebno u nesigurnim i nepredvidivim vremenima.

Utisak da znamo više od onoga što nam se plasira umanjuje osećaj nemoći i daje kakav-takav utisak da smo mi u kontroli.

Ličnosti koje su inače sklone verovanju u teorije zavere, bez obzira na spoljne okolnosti, takođe na ovaj način stvaraju prividan osećaj kontrole nad životom.

Opsežna istraživanja na ovu temu pokazuju da su ranjivije grupe, one koje osećaju neki vid pritiska ili pretnji, sklonije verovanjima ovog tipa.

Isto je i sa pobornicima ekstremno orijentisanih političkih partija bez obzira da li pričamo o ekstremnoj desnici ili levici, ali i sa takozvanim “gubitnicima” u socijalnim dešavanjima.

Međutim, zanimljivo je da se potreba za izdvajanjem, za jedinstvenošću, takođe visoko kotira na listi motiva za verovanje i plasiranje teorija zavere, baš kao i nepoverenje u autoritete i sistem.

Čak i da ništa od ovih osobina nije prisutno, ona jedna, karakteristična za ceo ljudski rod, ona zbog koje stalno tražimo paterne i smisao, sigurno je tu. I oduvek je bila, zbog čega su teorije zavere stare verovatno i koliko sam ljudski rod.

Nema dokaza da ih je ranije bilo više no danas, ali je evidentno da se danas, zbog dostupnosti komunikacionih sredstava, lakše prenose i tu stižemo do uloge medija.

Istraživanja su pokazala da je broj medija koji je ispravno i tačno izveštavao o pandemiji zapravo mnogo veći od onih koji se nisu vodili proverenim činjenicama, ali to nije sprečilo pojavu onoga što će WHO definisati kao “infodemiju”.

Širenje lažnih vesti naprosto ide brže, jer u sebi sadrži momenat šoka ili neverovatnosti, zbog čega privlači pažnju publike koja neretko nema vremena, načina ili želje da datu vest proveri, ali će je vrlo lako jednim klikom dalje proslediti.

Problem nastaje kada nam takve vesti posluže za obrazovanje o temama o kojima inače ne znamo mnogo. Stičemo utisak da se informišemo, da se edukujemo i učimo, te da samim tim postajemo i stručniji za datu oblast usled čega donosimo ove ili one odluke. I zanimljivo je, niko ne može osporiti da smo se informisali, međutim ono što jeste sporno jeste izvor tih informacija.

Šta ćemo kasnije uraditi sa tim informacijama verovatno jeste i odgovor na pitanje iz naslova. Nažalost, sve više je onih koji tu granicu prelaze nesvesni, ili čak beskrupulozno svesni, posledica svojih poteza bez želje da saslušaju obrazloženje zasnovano na mnogo kredibilnijim izvorima od onih na kojima su zasnovali svoje informisanje.

I ma koliko da su teorije zavere svojstvene ljudskom rodu, sve ono što iz njih proizilazi ne sme to postati jer daleko više škodi no što pomaže.

Najnoviji primer jeste ubeđenje da su požari širom Turske i Grčke još jedan deo svetske zavere, a ne direktna posledica globalnog zagrevanja na koje se decenijama upozorava.

Jer, ponovo je lakše da za sve okrivimo nepoznatu grupu ljudi iz senke nego da shvatimo kako globalno zagrevanje funkcioniše i kako i mi istom doprinosimo.

Kao što je lakše da verujemo da nas neko odozgo truje nego da razumemo način na koji funkcioniše jedan virus.

Kao i da za sve bolesti u organizmu krivimo otrov koji se unosi kroz meso ili neke druge namirnice.

Ali to što je nama lakše da razumemo pod parolom “pa to oni nas sve hoće da kontrolišu”, ne znači da je i istinito.

Rešenje ovakvog problema teško je naći, a da pritom ne ugrozite slobodu izražavanja. Istina, zakonska regulativa i za ovakve prekršaje postoji, ali neretko nije efikasna.

Zato je važno svim snagama boriti se za medijsko opismenjavanje i podučavanje korisnika interneta kako da pametno konzumiraju sadržaj.

Dug je to put i tema o kojoj se može napisati još deset ovakvih tekstova, ali zato svi mi koji već jesmo u medijima imamo obavezu da na istu stalno podsećamo, ali i da ukazujemo na problematičan sadržaj.

Neko će reći “Nemojte im davati reklamu”, a ja opet smatram da je gore kritički se ne osvrnuti na problematiku ovog tipa. Jer, ćutanje znači saglasnost, a sa nekim stvarima zaista ne smemo biti saglasni.