Generacijo Z, hvala za optimizam!

Za one koji se pitaju zašto, odgovor možete pročitati u ovom tekstu.

Prethodnih nedelja živela sam u svom malom mehuru dopuštajući samo određenim temama da me se tiču i da me dotiču.

Izbegavala sam vesti i sav sadržaj koji bi mogao da naruši moj veštački stvoreni mir.

A onda me je nekoliko naizgled nepovezanih, a zapravo jedan drugom i te kako bliskih događaja, nateralo da razmislim o smislu i svrsi koju sam negde usput izgubila.

Najpre sam naišla na tekst o učenicima osnovne škole iz Čačka koji su spasili život jednoj baki.

I kada kažem ‘’spasili život’’ zaista to i mislim, jer su ovi mali, veliki ljudi sa svojih trinaest godina znali kako da reanimiraju baku, kako da joj izmere puls, u kakav položaj da je postave i gde da potraže pomoć, jer ona nije stizala od ljudi koji su pokraj njih prolazili.

Zapravo nije stizala ni od Hitne pomoći koju su odmah pozvali. Isključivo svojom pribranošću i znanjem spasili su jedan život.

U razgovoru za medije istakli su da je pored njih prošlo na desetine vozila, ali se samo jedan čovek zaustavio i pitao šta se dešava. Morali su da ga zamole da izađe iz auta i da im pomogne da baku postave u adekvatan položaj.

Šta mislite koliko je u tim vozilima bilo ljudi koji su spremni da na svakom porodičnom okupljanju započnu priču o tome kako je u ‘’njihovo vreme sve bilo drugačije, a posebno mlađe generacije’?

Ja mogu da vam garantujem da je svako do njih makar jednom u životu izgovorio tu rečenicu. Pitanje je da li se nad njom ikada zaista i zamislio.

Nekoliko dana kasnije, na jednom poslovnom okupljanju upoznala sam nekoliko mladih ljudi koji rade u marketing sektoru jedne poznate domaće firme.

Među njima bio je i momak sa kojim sam se pre toga čula telefonom, ali se nikada ranije nismo sreli uživo.

Pričali smo o poslovnim planovima i u tom razgovoru saopštio je da bi jako želeo da se bavi pravima LGBT populacije i nekim vidom borbe za njen bolji položaj.

Objasnio je da to njemu lično, ali i mnogim ljudima oko njega važno.

On ima samo 23 godine i u njemu sam videla odlučnost i snagu koja bi me oduševila čak i da je dvadeset godina stariji.

Govorio je o problemima sa kojima se lično suočavao, ali bez potrebe da se žali, već kako bi objasnio protiv čega želi da se bori.

Gledala sam tog mladog čoveka zadivljena njegovim samopozudanjem da meni, koju prvu put u životu vidi, otvoreno kaže sve ovo.

Slušale su ga i njegove mlade kolege, potvrdno klimajući glavom i dajući tako do znanja da ima njihovu podršku.

Dve nedelje nakon tog događaja, do mene je stigla vest o ispovestima studentkinja sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Jedna od njih je odlučila da konačno stane na put ogavnom seksualnom uznemiravanju kojem su generacije studentkinja na ovom fakultetu bile izložene.

Započela je anonimnu anketu zamolivši svoje koleginice da prijave svaki vid neadekvatnog ponašanja od strane profesora.

Više destina studentkinja podelilo je svoja iskustva. Rezultati ankete (više stotina svedočanstava) preneli su se na društvene mreže, odatle u medije, a onda je ceo slučaj stigao i do Tužilaštva koje je pokrenulo postupak.

Ne zaboravite, pričamo o devojkama od 21-22 godine, eventualno koja godina preko.

Organizovano i odlučno one su uspele da kompletan slučaj dovedu do nadležnih započevši tako još jedno poglavlje najvažnije borbe koja se trenutno vodi u obrazovnim institucijama ove zemlje.

Pažljivo prateći ovaj slučaj, shvatila sam da osećaj gađenja prema svemu što sam pročitala, ipak nadvladava osećaj ponosa, ali i istinske inspiracije i motivacije podstaknute potezima ovih mladih žena.

Te mlade žene čija imena ne znamo i ne treba nikad ni da ih saznamo, jer one nama ama baš ništa ne duguju, rešile su da zaustave višegodišnju nepravdu odlučne da očiste đubre u svom dvorištu i da ne pitaju nikoga da li tako treba i može.

Te žene su glasno uzviknule da više ne žele da se osećaju nebezbedno u ustanovi koja treba da ih edukuje na profesionalnom, ali i životnom polju.

Te žene su rekle dosta je.

A te žene su zapravo mlade devojke koje pripadaju baš onim generacijama po kojima tako olako volite da pljucnete, a bogami i sočno pljujete.

Puna su vam usta uvredljivih reči na njihov račun, ali i pametovanja o tome kako ste to umeli i znali bolje.

Pa kako je onda moguće da ste im tako pametni u nasledstvo ostavili svet u kojem je normalno da ne pitate treba li pomoć, u kojem i dalje postoji bojazan da će vas neko pretući ukoliko ste homoseksualnog opredeljenja i svet u kojem su se prijave za seksualno uznemiravanje na fakultetu zanemarivale kao da je reč o prijavi neispravne sijalice u jednoj od slušaonica (ispravka, na ovu prijavu bi verovatno reagovali).

Puna su vam usta uvredljivih reči na račun načina na koji se povezuju i komuniciraju, iako dobar deo vas nikada nije ušao na “njihove” mreže i nikada nije video kakav sadržaj tamo možete naći i o čemu sve ti klinci tako lako i otvoreno pričaju.

Sa kakvom lakoćom oni polemišu o mentalnom zdravlju i o važnosti psihoterapije, sa kakvim žarom se bore za rodnu ravnopravnost, koliko predano polemišu o vršnjačkom nasilju, iako nemaju više od sedamnaest, osamnaest godina.

Istovremeno, koliko njih je spremno da se glasno i jasno bori za neko bolje sutra, odlučno da više ne ćuti i ne trpi.

I ne samo kada je reč o velikim, društvenim borbama već i onim svojim svakodnevnim.

Koliko njih je spremno da se bori za bolje poslovne uslove, jer više cene i poštuju sebe i odlučni su da se izbore sa kapitalizmom podjendako surovo koliko se o on bori protiv nas.

I koliko ih u svemu tome ama baš uopšte ne zanima šta ko misli, jer su oni i te kako svesni da je pitanje njihovog života isključuvo u njihovim rukama, a ne u rukama roditelja, zajednice, države.

U tim grupama odlučnih mladih ljudi posebno se ističu odlučne, mlade žene koje uz sve navedene borbe dodatno biju bitke u vezi sa bezbednošću njih i njihovih tela.

I ma koliko da mi je snage i energije, volje i želje, smisla i svrhe za sve borbe ponestalo, ja opet svaku od tih stavki pronalazim gledajući njih.

Svakodnevno razgovarajući sa njima zahvaljujući poslom kojim se bavim.

Svakodnevno gledajući šta rade u svojim malim borbama i kako ponosno nose sve to što jesu, bez namere da se zbog toga šta su ikome izvinjavaju.

I onda u meni ponovo počne da klija ono seme nade, jer hej, ne može da bude mnogo gore ako pogledam njih koji dolaze odlučni da se izbore sa svime što su im prethodne generacije ostavile pod parolom ‘’ćuti, dobro je’’. Nije.

I oni se ne boje to da kažu, a ne boje se ni promena.

Za razliku od svojih „starih“ oni u promenama uživaju.

A ja uživam u činjenici da u tim borbama možemo biti saborci i saborkinje. I zato, ljudi mladi, hvala što ste mi vratili nadu i optimizam.