Javna tajna srpskih bolnica

Neretko se u prvi mah ne prepoznaje pravi uzrok problema, a kada se utvrdi o čemu je reč, biva kasno i nastupa smrt. Ovo je najčešći scenario po kojem bi se situacija razvijala, ako je suditi po svedočenjima porodica i prijatelja preminulih.

Možda ne bih obraćala toliko pažnje na ovu temu da pre par godina nisam pogledala izuzetan rumunski dokumentarac ‘’Kolektiv’’ o jednoj od najvećih korupcijskih afera u rumunskom zdravstvu. Pojasniću ukratko o čemu se radi, čisto radi konteksta.

Nakon velikog požara koji je 2015. godine izbio u noćnom klubu u Bukureštu, ogroman broj pacijenata sa opekotinama biva smešten u više rumunskih bolnica. Oporavak je dug i težak, ali dobar deo njih uspeva da preživi najkritičnije dane. A onda, broj umrlih naglo počinje da se povećava.

Ispostaviće se da su skoro svi kasnije preminuli pacijenti bili zaraženi bolničkom bakterijom. Pokreće se velika novinarska istraga i ona otvara jednu od najvećih korupcijskih afera u istoriji Rumunije. Ispostaviće se da je najveći dobavljač dezinfekcionih sredstava iste razblaživao kako bi na istoj količini sredstava zaradio mnogo više novca.

U čitav proces aktivno su bili uključeni neki od predstavnika tadašnje rumunske vlade, ali i dobar deo viđenijih zdravstvenih radnika. Bio je to samo jedan primer kako se zarađivalo na rumunskom zdravstvu. Film prati i druga dešavanja usled kojih vlada u jednom trenutku pada, ali građani su se pobrinuli da se ista ekipa vrati na čelo države već sa prvim sledećim izborima.

Zvuči poznato, zar ne? Jeza me je prolazila dok sam gledala film jer je toliko toga podsećalo na situaciju u srpskom zdravstvu, srpskoj politici i društvu generalno.

Naravno, ne kažem da iko razblažuje dezinfekciona sredstva koja se koriste u srpskim bolnicama, ali me je film definitivno podstakao da sa malo više pažnje pratim vesti o smrtnim ishodima uzrokovanim bolničkim bakterijama, što nas i vraća na temu današnjeg teksta.

Kada sam nedavno na društvenim mrežama podelila svoj utisak da se bolnička bakterija prečesto spominje kao uzročnik smrti kod pacijenata koji su naizgled imali šanse da se oporave, dobila sam na desetine poruka u kojima su mi čitateljke i čitatelji iz najrazličitijih delova zemlje slali svoja ili iskustva svojih najbližih. Uglavnom je bilo reči o njima bliskim osobama koje su preminule usled infekcije klostridijom, pomenutom bolničkom bakterijom.

Retko ko je od njih pisao o ljudima koji su uspeli da se oporave. Oni koji jesu, mesecima su se borili sa upornom bakterijom. Neke od tih borbi podrazumevale su i amputaciju. Svi su iskazivali sličnu dozu neverice, ali i osećaja krivice što nekako nisu uspeli da spreče pomenuti ishod. I svi su na skoro identičan način opisivali naizgled kritičnu situaciju u bolnicama koristeći se sintagmom „javna tajna“.

Podstaknuta tolikim brojem sličnih svedočenja, poželela sam da detaljnije istražim temu. Naravno, onoliko koliko mi to kao novinarki, ali i potpunom medicinskom laiku, pođe za rukom.

Problem sa prisustvom bolničkih bakterija nije nova vest za bolnice u Srbiji, ali ni za one širom sveta. Procenjuje se da samo na teritoriji Evropske unije od posledica infekcije ovom bakterijom godišnje premine oko 33.000 ljudi. Ovo su zvanični podaci. Oni nezvanični govore o tri puta većim brojkama.

Razlika je velika jer ogroman broj slučajeva ovih infekcija ostane neprijavljen ili se nikada jasno ne utvrdi. Jasno je, u razvijenijim delovima sveta ovaj problem je manje prisutan, a to svakako ima veze sa bolničkim uslovima, prvenstveno onim higijenskim. Međutim, problem nastaje i zbog toga što su ove bolničke bakterije enormno otporne na dezinfekciona sredstva, ali i antibiotike.

Naime, procenjuje se da je 70 odsto bakterijskih uzročnika bolničkih infekcija rezistentno na najmanje jedan antibiotik. Ovo posebno zabrinjava ako uzmemo u obzir ovdašnju praksu olakog konzumiranja antibiotika, neretko i bez prepisanog recepta.

Pročitajte prethodne kolumne autorke:

• „Nema veze, majko, opustite se, biće drugo dete“
• Nisam razočarana, nisam kivna, samo sam mirna
• Apstinenti, u kojoj ste vi državi odrasli?
• Generacijo Z, hvala za optimizam!
• Upirem prstom – krivi ste vi!

Godinama su se antibiotici u Srbiji konzumirali za svaku prehladu u najavi, bol u grlu, curenje nosa. Prva potičem iz porodice u kojoj se ovakav odnos prema antibioticima praktikovao. Moja porodica jeste odavno prekinula ovu neslavnu tradiciju, ali znam za mnoge koje nisu.

Znam za ljude koji se ljute kada im lekar ne prepiše antibiotik jer jedino njih smatraju „ozbiljnim“ rešenjem problema. Znam i one koji antibiotike uredno pakuju za more, zajedno sa lekovima protiv mučnine i glavobolje. Nesavesna upotreba antibiotika izaziva sijaset neželjenih posledica, a jedna od njih jeste i otpornost bakterija na njihovo dejstvo.

Dakle, postoje objašnjenja za prisustvo i otpornost bakterija, ali da li su ona zaista i jedini odgovor na činjenicu da u Srbiji veliki broj bolnica ima ozbiljnih problema sa ovom pojavom. Da bih saznala odgovor na to pitanje, prelistala sam starije novinarske tekstove na ovu temu.

Prvi Google rezultati vode me do više tekstova iz maja 2013. godine, kada je zabeležena epidemija infekcija ovom bakterijom, ali i nekoliko smrtnih slučajeva u samo desetak dana. Iako je epidemijom, kako tada nadležni nazivaju situaciju, bilo pogođeno više bolnica u Srbiji, smrtni slučajevi u Opštoj bolnici u Užicu bili su razlog za reakciju medija, ali i pokretanje prekršajne prijave od strane Ministarstva zdravlja. Tada je jasno istaknuto da je bilo propusta u radu ustanove i to u pogledu poštovanja protivepidemijskih mera.

Interesantno je da su mi upravo ovu bolnicu često spominjali i čitaoci koji su se javljali deleći sa mnom svoja iskustva. U tekstovima iz tog perioda spominje se niz epidemija i u drugim bolnicama po Srbiji, najčešće u Leskovcu i Smederevu. Ispostaviće se da su tokom 2012. i 2013. godine bolničke infekcije odnele čak 91 život u Srbiji. Tada su preuzeti značajni i konkretni koraci na sprečavanju daljih širenja infekcije i već sledeće godine je broj preminulih smanjen na sedam, a u 2015. godini taj broj je bio još manji. Ovo pokazuje da postoje efikasni načini da se širenje infekcija suzbije, ali očigledno da do toga dolazi tek kada situacija postane alarmantna.

Pet godina kasnije, broj tekstova o bolničkim infekcijama ponovo počinje da se povećava. Tokom 2020. godine, upravo Danas izveštava o slučajevima infekcija na čak 20 klinika niškog Kliničkog centra. Čak 359 pacijenata u junu, julu i avgustu te godine biva zaraženo bolničkim bakterijama, ali epidemija nije proglašena ni u jednoj od klinika, iako je samo na Klinici za anesteziju i intenzivnu terapiju bilo 147 zaraženih.

Ova klinika je u tom trenutku bila namenjena za lečenje kovid pacijenata. U kontekstu te informacije posebno je interesantno navesti da je čak 80 odsto infekcija bolničkom bakterijom na KC Niš u leto 2020. godine podrazumevalo infekciju respiratornog sistema.

Iako su se nadležni tada pozivali na svetska istraživanja o prisutnosti bolničkih bakterija u svim zemljama, pa i onim najrazvijenijim, ističući da nema razloga za zabrinutost, lekari KC u Nišu anonimno su za Danas izjavljivali da je broj od skoro 150 zaraženih na samo jednoj klinici i te kako zabrinjavajući i zastrašujući i da im prilično otežava posao. Posebno u brizi o kovid pacijentima. Konkretnog odgovora i reakcije u ovom slučaju nije bilo.

U januaru 2022. godine, N1 izveštava o zahtevima porodica nekoliko operisanih pacijentkinja koje su kasnije preminule na Klinici za neurohirurgiju u Nišu, a u vezi sa utvrđivanjem odgovornosti uprave klinike za smrt ovih pacijentkinja. Naime, porodice su upravu klinike smatrale odgovornom za razboljevanje pacijentkinja koje su se prethodno uspešno oporavljale od operacija.

Pacijentkinje su se u bolnici zarazile klostridijom i njihove porodice smatraju da je upravo ova infekcija bila uzrok njihove smrti, te da se infekcija mogla izbeći. Reč je o dve pacijentkinje koje su ležale u istoj sobi. Obe su bile pozitivne na klostridiju i obema se oporavak komplikuje. Na kraju, obe i umiru. Ćerke ovih pacijentkinja pokušale su da skrenu pažnju medija na ovaj problem, jedna od njih je poslala i prijavu Zdravstvenoj inspekciji, ali izveštaj inspekcije nije dobila, makar ne do momenta pisanja pomenutog teksta. Epilog slučaja nisam mogla da pronađem.

Ipak, sve što jesam pronašla u vezi sa ovom temom nepogrešivo pokazuje da je ovo hroničan problem u više zdravstvenih ustanova u Srbiji. Problem koji se, ako je suditi po opisanim situacijama, otrgne kontroli na svakih par godina. Pitanje je da li se i koliko ta kontrola iznova uspostavlja ili se pak stvari prepuštaju slučaju, suptilnom ili manje suptilnom zataškavanju, obrazloženjima „svuda je tako“ i normalizaciji situacije koja ne sme postati normalna.

Znam da ovaj tekst to neće zaustaviti, ali se nadam da će makar malo doprineti promeni situacije u kojoj o ovakvim temama pričamo kao o „javnim tajnama“, dok nadležni okreću glavu i sležu ramenima. Nadam se da će tajne postati predmet medijskih, ali i istraživačkih postupaka, a da pacijenti neće morati da se, pored osnovne dijagnoze, plaše i infekcija koje, ma koliko bile uporne i otporne, ipak mogu da se izbegnu adekvatnom kontrolom i protivepidemijskim postupcima.

Nemoj da se lažemo da mere ne postoje, jer svi odlično znamo da ih ima, samo je pitanje da li postoji volja i uslovi da se sprovedu.