Ko je izneverio trudnice?

Od svih vesti u vezi sa kovidom, ove mi najteže padaju. Slome me na delove, pa ne mogu da se sastavim satima.

Razmišljam o tim bebama bez mama. O partnerima preminulih trudnica. O njihovim roditeljima. O sreći koju su osetili svi u momentu saznanja da je ćerka, snaja, sestra, prijateljica trudna.

O brizi koja se od tog trenutka javila, o strepnji da sve prođe kako treba, o poverenju sa kojim se osluškuje svaka reč lekara.

A onda pojedini lekari odluče da na osnovu čistih nagađanja trudnicama ne savetuju vakcinaciju protiv virusa koji je zaustavio svet i dosad ubio više od četiri i po miliona ljudi.

Pojedini lekari odluče da ne veruju u nauku koja im je životni poziv.

Pojedini lekari odluče da se ogluše o savete svake eminentnije zdravstvene institucije u svetu.

Pojedini lekari odluče da izdaju svoje kolege, sistem kojem pripadaju, zdrav razum.

Kada na takvo ponašanje dodate blage mere koje trenutno vladaju i čije sprovođenje niko ne kontorliše dobijate ono što je infektolog prof. dr Dragan Delić skoro opisao kao „tragediju epskih razmera čijih posledica još uvek nismo svesni“.

Čitam o istraživanjima Nacionalne zdravstvene službe u Britaniji koja apeluje na obavezno vakcinisanje trudnica jer čine čak 20 odsto najugroženijih bolesnika od kovida.

Tamo je svaka peta osoba na respiratoru trudnica, a od svih zaraženih trudnica čak 97 odsto njih je nevakcinisano.

Britanski stručnjaci upozoravaju da aktuelni soj virusa posebno napada trudnice.

Srpski stručnjaci su sa njima saglasni. Podsećaju da su sva velika svetska udruženja akušera i najveći autoriteti iz domena akušerstva u potpunosti saglasni da je vakcinacija najbolji način zaštite trudnica od kovida. Ističu da su trudnice u čak 70 odsto većem riziku od fatalnog ishoda. Ističu, apeluju, ali teško da ih iko čuje.

Osećaj nemoći me razdire. Da ga ikako ublažim delim svoje zgražavanje aktuelnom situacijom na društvenim mrežama.

Javlja se trudnica koja je vakcinisana i kod koje je sve sjajno prošlo. Javlja se još jedna. I još jedna. Javlja se na desetine njih.

Poruke zapravo stižu i u momentu dok pišem ovaj tekst. Delim ih dalje sa nadom da će makar neka od njih umiriti druge uplašene trudnice koje su potpuno sluđene kontradiktornim zaključcima svojih lekara.

Pišu mi o tome kako su vraćane sa punktova za vakcinaciju bez ikakvog valjanog argumenta sem ponovo istih onih nagađanja.

Javljaju mi kako su se dovijale krijući stomak ili lažući da nisu trudne samo kako bi bile vakcinisane.

Javljaju mi kako su im lekari specijalisti potvrdili da bi bilo najbolje da se vakcinišu, a kako su ih sestre u domovima zdravlja ubeđivale da to ne rade.

Neretko bi njihovu odluku glasno komentarisale čudeći se „šta rade svom detetu“.

Javljaju mi se žene koje su i po pet puta odbijane za vakcinaciju iako su imale uredni nalaz ginekologa.

Isto se dešavalo i sa dojiljama koje su na kraju takođe bile primoravane da ne prijave da doje bebu samo kako bi zaštitile sebe i dete.

Tek u ovom momentu shvatam nivo konfuzije koji vlada među onima koji nemaju ili ne znaju za način da sebe bolje informišu.

Prepušteni su problematičnim medijima i ništa boljim pojedincima.

Otud ne čudi što uz one prethodne poruke stižu i one u maniru „A što ne napišeš koliko je trudnica umrlo, a bile su vakcinisane?“.

I ma koliko da imam razumevanja za manjak informacija, ne mogu a da se ne posramim pred rečima koje čitam. Sramim se pred spoznajom da ima ljudi kojima očigledno devet mrtvih trudnih ili tek porođenih žena ne predstavlja problem.

Problem je apel za vakcinaciju jer „hej, koliko je mrtvih a vakcinisanih trudnica?“. Nijedna. Eto vam ga odgovor. Nijedna trudnica koja je preminula nije bila vakcinisana.

Hoće li vam sada makar malo biti žao zbog ovih koje jesu preminule ili ćete nastaviti da sejete svoju antivaksersku propagandu zanemarujući broj žrtava do kojih ista dovodi?

U grupu pitanja pred kojima sam se posramila na tuđ račun bilo je i ono: „Što se ti toliko boriš za vakcinaciju? Kakva je tvoja korist od nje?“.

Sva tuga ovog društva slila se u ta dva pitanja. Jedino nas korist pokreće. Jedino nju razumemo. Pa jedino kroz nju analiziramo i tuđe postupke.

Da spomeneš empatiju, kolektivno dobro, osećaj odgovornosti gledali bi belo i bili ubeđeni da lažeš. Da ne pričamo o veri u nauku i istinske stručnjake.

Kada nam se sve ovo desilo? To pitanje sebi ovih dana neprekidno postavljam.

Kada smo postali gluvi i nemi za tuđu bol?

Za tuđu patnju?

Za smrt.

Kada smo odlučili da zanemarimo sve razumno, racionalno, naučno potvrđeno i preporučeno?

Kada smo postali oličenje neznanja i arogancije da se tim neznanjem razmećemo?

Dugo sam verovala da su negativne karakteristike koje su pripisivane mentalitetu mog naroda samo sijaset predrasuda i stereotipa.

Više nisam sigurna da verujem da su samo to. Bojim se da prvi put verujem da su istina.